Urbana legenda kaže da je svojevremeno tema jednog pismenog zadatka iz srpskog jezika bila “Šta je hrabrost”. Prema prvoj verziji, učenik je dobio peticu jer je kao odgovor na temu samo napisao “Ovo je hrabrost”. Prema drugoj verziji, učenik je dobio jedinicu.
Daleko od društvenih mreža, bez mogućnosti da dobiju “lajk”, današnji srednjoškolci pismene zadatke pišu ili još iskrenije i promišljenije, poput onog učenika iz Kragujevca koji je opisao nemaštinu i težak život svoje porodice i čiji je sastav čitala cela Srbija, ili potpuno nezainteresovano i prepisivački.
– Internet je učinio svoje i deo učenika vodi ka stereotipnom načinu izražavanja i pisanja. Što se tiče onih zadataka sa jasnim crtama originalnosti, ako se uporede nekadašnji i sadašnji pismeni zadaci, razlike su zanemarljive – kaže Katica Darmanović, profesorka srpskog jezika u gimnaziji u Novom Sadu.
Ono što najčešće čita samo nastavnik ili profesor, ispisane dve stranice vežbanke, često budu prave lične ispovesti i generacijski presek “kuda idu, šta rade i šta imaju za večeru”.
Penzionisana profesorka književnosti iz beogradske srednje medicinske škole Dušanka Aleksandrić kaže da zadaci učenika srednje škole otkrivaju životne stavove jedne generacije i kritički odnos prema školskoj lektiri.
– Iz zadataka novih generacije se može naslutiti kako vide društvo, kakve su im emocije, koliko su humani i kako sagledavaju budućnost. Iz većine zadataka se vidi šta žele: mir u svetu, novac, ljubav. Većina je protiv nasilja, čak i ako bi to donosilo novac. Ne žive u oblacima. Zreliji su i bolje obavešteni zahvaljujući novim tehnologijama komunikacije. Više čitaju nego što opšte uverenje vlada. Emocije su im duboko potisnute ili nemaju vremena za ljubav ili ljubav kratko traje, kao da se plaše povređivanja. I usamljenost je više prisutna nego kod prethodnih generacija. Posebno se u radovima vidi koliko čežnu za pravom ljubavlju, ali i za roditeljskim domom – opisuje nove generacije profesorka Aleksandrić.
Kada je reč o srednjoškolcima od pre trideset i četrdeset godina, ova profesorka ističe da su bili romantičniji i da nisu strahovali za svoju budućnost.
– Nije se naslućivao rat na ovim prostorima. Tadašnji đaci su bili bezbrižniji. Slobodnije su razmišljali i više su bili okrenuti umetnosti, pre svega muzici. Kritički su se odnosili prema negativnim društvenim pojavama i ličnostima. Primetila sam da i današnje generacije imaju tu kritičku crtu. Oni već sa 15-16 godina u svojim pismenim zadacima kritikuju gradonačelnika Beograda, uočavaju kako njihov svet tj. grad može da bude bolji. Oni idu ispred nas, njihova vizija je da žive u civilizovanijem društvu, u tom smislu su zahtevniji. Zajedničko svim generacijama jeste da žele slobodu i mir u društvu, bez korupcije i lopovluka i podjednako su se zalagali za poštovanje ličnog integriteta – detaljno opisuje generacijski glas profesorka Aleksandrić.
Profesor srpskog jezika u Petoj beogradskoj gimnaziji Rastko Jevtović kaže da ceni autentičnost i hrabrost mladih ljudi da se suoče sa problemima u sebi i oko sebe.
– Pismeni radovi učenika otkrivaju mnogo toga: njihovu ličnost, njihovo životno osećanje, samosvest ili odsustvo nje, vrednosni sistem, često su pismeni zadaci prave (potresne) ispovesti. Čini mi se da su na društvenim mrežama srednjoškolci mnogo konvencionalniji i u pogledu izražavanja, kao i u ispoljavanja stavova, dok su u pismenim zadacima promišljeniji i katkad neposredniji – ocenjuje profesor Jevtović.
Jelena Stojiljković, profesorka srpskog u Farmaceutsko-fizioterapeutskoj školi u Beogradu, kaže da se u zadacima vidi duh vremena u kome živimo.
– U vežbankama čitate o čoveku savremenog doba koji je zbog brzine života odlučio da plagira zadatak sa interneta, čitate o taksativnim, operativnim slikama iz života… Neizbežno je naše nastavničko suočavanje sa činjenicom da je pisani tekst koji čitamo pronađeni način ispovesti. A svaka ispovest je teška i vid je upozorenja i iskrena molba za pomoć – poentira naša sagovornica.
