Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Deviza – Kako smo mogli mi, pa nam ništa ne fali – ne može se bezuslovno primenjivati, jer su uslovi i stilovi života u periodima koji se upoređuju različiti.
Obim, vrsta i složenost izazova sa kojima su se roditelji nekada suočavali tokom podizanja dece bili su drugačiji nego danas.
Podrška, stimulacija, pomoć u prevazilaženju prepreka, deo su ljudske i profesionalne etike koji ne bi smeo biti zanemaren ni usled objektivnih teškoća sa kojima se susreću prosvetni radnici u pogledu niskih zarada, često izazovne saradnje sa roditeljima i ponekim učenicima, osećaja odsustva sistemske podrške, i tome slično.
Dete koje ima razvijen psihološki imunitet lakše će podneti pritisak vršnjaka, znaće kako da se izbori sa kritikama i neće imati potrebu da kroz agresiju prema drugima leči sopstvenu nesigurnost.
Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
