Detinjstvo u senci pedofila

Međutim, stvari su se vrlo brzo otrgle kontroli i postale još gore. Za samo dve godine, sve kočnice koje su do tada zaustavljale i držale očev libido pod kakvom takvom kontrolom, su popustile. Moje posete porodičnoj kući u kojoj sam odrasla i naravno tati, su se pretvorile u najneverovatniji filmski scenario. Kuća kao i njegov krevet, je bila puna maloletnih devojčuraka koje su svoj spas iz doma za nezbrinutu decu tražile kod njega.  U te, vrlo retke posete skoro nikad nisam išla sama. Nemi svedok, moja stena, moja najbolja drugarica, išla je sa mnom. Sedele bi tako nas dve preplašene, zbunjene, držeći se za ruke, tih dvadesetak minuta, u toj kući sa njim i sa pet-šest devojčica. Sve su bile oskudno, provokativno obučene, samo nekoliko godina starije od nas samih. On, Isus, kako je sebe znao u momentima posebnog ludila zvati, sedeo je među njima i bez imalo srama nam objašnjavao kako on ustvari pomaže tim nesretnicama u njihovoj teškoći. Nas dve smo već tada sa devet godina znale da to što se odigrava tamo predstavlja krajnje nenormalnu situaciju. Ali to ni izbliza nije sve što se dešavalo u toj kući. Ubrzo sam saznala i svojim očima videla sistem na delu. Poznati policijski inspektor, iz mog rodnog grada, bio je prijatelj mog oca i duže vreme podvodač svim tim nesretnim devojčicama iz doma. Kako sam odrastala u senci tog ludog, bolesnog i izopačenog čoveka, shvatala sam da SVI u tom malom gradu od policije, komšija, porodice, prijatelja, SVI znaju ko je moj otac. Previše za mene bolno, a za vas nestvarno bi bilo da pričam o najrazličitijim užasima koje sam videla i čula tokom svog detinjstva. Nije ni malo pomoglo što je on u jednom momentu osuđen za neku bludnu radnju nad maloletnom devojčicom koja ga je prijavila, ali avaj, imala je VEĆ 17 godina, pa je kazna bila kratka. Zatvorska kazna po kojoj on ide na posao i vraća se u isti kasno popodne da prespava teško da je uticala na taj pomračeni um. Onako lojalna, kao što samo deca to umeju, krišom sam ga posećivala. U stvari krišom sam ga uvek posećivala da mama ne zna, da ne brine. Znala je da je lud i uvek mi govorila da ne idem kod njega a kad idem da ne idem nikad sama i samo na jako kratko. Znala je da sam vezana za tu kuću i da mi je ponekad potrebno samo da prošetam svojom starom ulicom i popnem se na drvo ili krov kuće u dvorištu.

Kada je izašao iz zatvora njegov prijatelj, gospodin inspektor nije se više pojavljivao. Devojčice su i dalje dolazile, mada u sve manjem broju. Novac je trošio na njih, na jeftine poklončiće kojima ih je zadržavao po par dana. Kuću su mu raskućile, pokrale. Živeo je kao klošar. Jedna od devojčica je ostala. Sećam se da joj nije dao da ide u školu. Ucenjivao ju je da ako želi da ostane kod njega ne sme da ide u školu, a u dom može slobodno da se vrati. Ostala je sa njim. I danas posle dvadeset godina mu se stalno vraća. Oženio se sa njom čim je napunila 18. Jednom prilikom sam je pitala o njenom životu i zašto je sa mojim ocem. Ispričala mi je da joj je majka invalid, otac agresivni alkoholičar, da žive u strašnom siromaštvu i da su sva njena braća i sestre rasute po domovima. U domu za nezbrinutu decu joj je strašno. Domski dečaci se iživljavaju nad njom na sve moguće načine i njoj je najbolje tu, kod mog tate. Bolje on jedan nego njih deset. Tim rečima. Nema gde da ode, nikom nije stalo, svaki put kad je vrate u dom ona pobegne i na kraju odustanu.