Detinjstvo u senci pedofila

Ne znam odakle da počnem. Kako se piše ovakva priča, “znate moj otac je pedofil”. Ne vredi, nema ublažavanja, samo nokaut.

Već duže vreme razmišljam da li da pišem o svom detinjstvu, svom ocu. Moj blog jeste mesto susreta običnih i neobičnih životnih iskustava i tabu tema, tako da bih bila licemer prema sebi kada bi ovo preskočila.

Ne znam odakle da počnem. Kako se piše ovakva priča, “znate moj otac je pedofil”. Ne vredi, nema ublažavanja, samo nokaut.

Da nešto nije kako treba shvatila sam tek kad su mi se roditelji razveli, imala sam sedam godina i krenula u školu. Starateljstvo je dobila naravno mama i nas dve smo živele same. Otac je ubrzo počeo da se zabavlja sa vrlo mladim ženama koje su, kako je vreme odmicalo, postajale sve mlađe. U isto vreme u školi se odnos nekoliko devojčica iz mog razreda prema meni promenio. Jedna vrlo lepa i napredna devojčica mi je rekla da ne sme sa mnom da se druži jer ju je moj tata zvao na sladoled. Sećam se da nisam baš najjasnije razumela kako je on to nju zvao (vreme bez mobilnih tel, interneta…) jer teško da sam i ja znala njen kućni broj telefona. I zašto želi nju da vodi na sladoled a ne mene. Ionako me je retko viđao i bio nezainteresovan kao otac. Najgora promena se desila kod učiteljice. Roditelji tih devojčica koje je zvao su se u strahu žalili učiteljici na mog oca pa je ona počela otvoreno da me ponižava i koristi svaku priliku da kaže nešto neprimereno, detetu od sedam godina, “znate ona jedina ima razvedene roditelje” i sl. Prva četiri razreda za mene su bila pravi pakao.

Podeli tekst:

1 2 3 Sledeća strana