Povodom Badnje večeri i Božića, Narodna biblioteka Srbije predstavlja zapis iz Dnevnika Ljubice S. Janković u kome autorka, kao petnaestogodišnja devojčica, piše o Badnjoj večeri i pripremama za Božić 1909. godine u domu porodice Janković.
Badnje veče. Mada je tek 10 sati prošlo, moji su svi polegali umorni od mnogog tumaranja i poslova kojima su ovih dana – kao i uvek pred Božić – bili izloženi. Oca se žali kako su mu noge promrzle kad je išao da kupuje prase a posle, nastojavao i odgledao dok se ono napolju – jadno! – klalo i uređivalo. Mama opet veli, da i ako ovaj stan ni u pola ne zadaje posla od onog prošlog – ipak se ona jedva drži na nogama i zato ona ne čeka nikog već leže. I Dana nije znala šta bi pametnije mogla uraditi, i zato je legla.
Samo ja pošto sam sav svoj posao svršila t.j. uredila i hodnik i u njega prenela jelo sve i poređala na ciglje, da bi izmrznulo i slađe bilo, a i da se, što je glavno, sklonila iz „špajza“ od domašaja pacova, miševa i buba-švaba – pošto sam sve to dakle uradila – ja evo hoću malo, tek običaja radi, da ovu jadnu svesku obogatim kojom više škrabotinom. Uostalom, nemam šta mnogo reći, jer – Bože, oprosti mi – nije mi izgledalo da će sutra Božić, taj, za mene, najsvečaniji i najsvetliji praznik; jedino, što nismo „padali na nos“ od posla, kao do sada, pa smo sve lepo rasporedili, te smo postepeno sve svršili, što smo drugih godina i ako mnogo dana pred praznik, sve na juriš spremali; a drugo, što nema snega – najlepšeg ukrasa božićnjeg.
