Nekada davno, taman toliko davno da se lepo sećamo, htela je da me šćućuri u džep. Bilo je to subotnje popodne, kad mi se uz popodnevnu kafu, razmazale misli. Pa mi se stomak vezao u mašnu. Ne ukrasnu. Gledam ovu mustru moju, pa bih i ja nju u džep. Da je nikom ne dam. Znam, ne može, ali majka sam joj, može mi se, kao i svakoj majci, da kažem takvu otrcanu stvar. Na foru, imam pravo. Kako to obično biva, raštrkano subotnje popodne, otvara haotično napokovane kofere ne tako davnih zbivanja. Poput veša na štriku, okači mi se sav bagaž pred očima. I razvod, i bespomoćnost, i samoća, i milion pitanja, i obaveze, i kako ću ja to sama, kud sad od nule, i prihvatanje činjenice da smo nas dve zaista skroz same, jer je bitan faktor koji je učestvovao u pokušaju porodice, odlučio da bude nulti, nepostojeći faktor. Kolutam očima od nelagode, pa trpam sve nazad u kofer, sednem na njega da ga lakše zatvorim. Ćušnuću ga negde, svejedno mi je hoće li istruliti ili ostati čitav. Zapitam se, sve vođena majčinskom empatijom, kako li je njoj bilo. Njoj, mojoj mami, koja mi je oko imena srculenca šarala. Uhvatim se s otrcanošću, zaigramo, pa se zaboravim. Moji gabaritni problemi, koje sam trpala u kofer, a oni se kao baksuzi prelivali i borili sa mnom, bili su njena tiha patnja. Nije spavala, kao onomad kad su mi se zubile desni, znojilo čelo od temperature, a zapušeni nosak borio za vazduh. Njena, onomad, plišana ruka je pokušavala da pohvata konce i isplete nove samostalne korake, a ona je žmirkala od gromade straha i nadala se čudu. Nadala se da je sve “aprilililili”. A bio je samo april u Beogradu. Sve je mislima cupkala oko mene, nečujno, u belim klompama. Taj izvitopereni period, naša Hirošima, danima nam je odzvanjala u ušima. Nismo ogluvele. Umanjene za jedan faktor, jedan par muških ekstremiteta, koji su sami odlučili da ne ušetaju, pa ni povremeno, u naše živote, nismo ništa manje vredne. Trčkaramo nas dve, lepo nam je, a ona lako diše, pa opet crta srculenca. Puta dva. Za bebu i bebinu bebu.
Takve su te neke lenje subote, samo da se raspilaviš.
Izvor: TashOnLash
Roditeljski blamaž i neprijataž
Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.
