– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.
– Ako nego konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.
A onda su ga izveli na igralište
Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…
– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.
Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.
– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.
Zabrana nikako
Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.
– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.
Deca moraju da imaju obaveze
– Mi ne možemo da zaustavimo točak tehnološkog razvoja, već da se trudimo da razumemo korisnu vrednost tih pomagala, a ne da decu pasivno prepustimo da oni postaju žrtve prevelikih iskušenja. Bilo bi dobro da roditelji zajedno učestvuju sa decom kada gledaju crtane filmove ili igraju igrice, da bi pomogli deci da razumeju nevaspitne i neprirodne sadržaje – savetuje on.
On apeluje na sve roditelje da ne štite decu od obaveza i radova.
– Naprotiv, pomozite im da zavole život kroz pravu igru i da provode što više vremena u prirodi – zaključio je Panović.
Prvi vidljivi simptomi zavisnosti
Poznato je i da današnja deca veliki deo svog slobodnog vremena koriste hipnotisano igrajući video igrice.
Zahvaljujući softverskim kreacijama u video igrama, objašnjava Panović, igrač ostaje fiksiran za ekran, sa maksimalnom koncentracijom pažnje na moguće iskušenje ili izazove, a sve to troši njegovu mentalnu energiju.
Potom se, kaže, javljaju određeni simpotomi zavisnosti, pre svega suve oči, cupkanje nogama za računarom, hipnotička vezanost za ekran, isključenost iz realnih životnih tokova.
– Na primer, roditelji više desetina puta dozivaju decu da dođu da ručaju, a oni odgovaraju sa „sad ću“, tu već imamo problem, kao i zanemarivanje obaveza, lične higijene, odlaska u toalet i konzumiranje obroka. Često reaguju negodovanjem i agresijom kada im se neko od članova porodice obrati – objasnio je psiholog Panović.
Izvinjavam se, ali u kom univerzumu postoje roditelji koji pustaju dvogodisenjem detetu da provede sedam sati uz ekran??? Problem je u roditeljima kao i uvek, ne u deci. Ti roditelji treba da idu na lecenje.