Empatija se u školi ne može učiti u okviru jednog predmeta. Empatija se uči, usvaja, vežba u okviru svakodnevnih i svih aktivnosti u odnosu sa drugima.
Empatija u školi mora da postoji ali u okviru svih predmeta, odmora, na ekskurziji, u boravku, na internetu, vannastavnim aktivnostima, u komšiluku, na igralištu… i svakom međuljudskom odnosu.
U osnovi empatije je ljubav prema sebi kao i razumevanje sopstvenih emocija. Lako se razvija kad je dete voljeno, prihvaćeno i podržano sa svim svojim emocijama od strane važnih drugih ali … šta ako nije?
Zadatak svih nas je da vidimo, prepoznamo i budemo tu i za onu decu kojoj nedostaje seme i korenje za razvoj empatije
EMPATIJA je sposobnost da se stavimo u situaciju druge osobe. Na kognitivnom novou da razumemo drugu osobu, situaciju u kojoj se osoba nalazi i prepoznamo emocije druge osobe.
EMOCIONALNA EMPATIJA podrazumeva da i osećamo drugu osobu, da emocije drugih utiču i na naše emocije.
Saosećati sa nekim znači – vidim te, osećam te i tu sam za tebe
Za razvoj empatije važan je pre svega koren koji roditelji usađuju deci. Da bismo umeli da se stavimo u tuđe cipele, da razumemo osećanja drugih, važno je da najpre naučimo da razumemo sebe i sopstvena osećanja.
Odnos sa drugima zavisi od našeg, u ranom detinjstvu usvojenog pogleda na sebe i svet oko nas. Ko sam i kakav sam ja, a ko su i kakvi su drugi?
FAZA EGOCENTRIZMA
Dete je sve do polaska u školu nedovoljno zrelo da ume da vidi svet iz tuđe perspektive.
Faza egocentrizma navodi ih da sve oko sebe dovode u vezu sa sobom. Na primer kada se roditelji svađaju dete doživljava da je ono uzrok svađe i problema koji je nastao.
U ovoj fazi ne možemo od dece očekivati da razumeju druge izvan sebe ali baš u ovoj ranoj fazi stvaramo temelje za dalji razvoj empatije.
Rane traume, zlostavljanje ili zapostavljanje potreba deteta, ostavljaju dugoročne posledice koje je kasnije teško nadomestiti.
Ako ja nisam ok, moje emocije nisu važne ili se čak i kažnjavaju, onda ni drugi ljudi ne zaslužuju da im pružim ono što meni nikada nije pruženo.
Kažnjavajući druge, kažnjavam i sebe, odnosno deo mene koji su važni drugi kažnjavali.
Na žalost, dete koje nije u osnovi dobilo temelj za upravljanje emocijama, svojim ponašanjem navodi vršnjake i druge ljude oko sebe da nastave da ga kažnjavaju.
Pa tako deca sa poremećajem u ponašanju i dalje u školskom sistemu bivaju kažnjavana, izolovana, osuđivana, zapostavljena.
Na njihove emocije reaguje se kad urade nešto što nije ok. Zanemarenoj deci je i kazna bolja od bola praznine.
Da, škola je važna za razvoj empatije.
Važni su i vršnjaci, mediji, komšije, društvo, internet…
Sve je važno! Posebno za razvoj kognitive empatije – učimo da vidimo i razumemo druge.
ALI poseban izazov je razvoj emocionalne empatije, saosećanje koje nas navodi na ponašanje u odnosu prema drugima.
Za razvoj EMOCIONALNE EMPATIJE potrebno je da budemo osetljivi za druge i u kontaktu sa svojim emocionalnim odgovorima.
U školi i okruženju se uče pravila ponašanja, empatija se usvaja u ranom detinjstvu i učenjem po modelu ali pre svega na temelju ljubavi prema sebi.
Ni jedna lekcija o empatiji neće biti dovoljna ako dete ne voli sebe.
Ono što možemo da uradimo jeste da vidimo to dete. Da ga vidimo srcem.
Da uz pomoć stručnjaka ali i zajednice pokušamo da nadomestimo prazninu u duši deteta.
I da svi zajedno negujemo podržavajuće okruženje za SVU DECU.
Izvor: Psihološki centar Vignera
