U trenutku kada roditelji još uvek pokušavaju da razumeju kako funkcioniše na primer TikTok, a neki bogami i običan imejl, njihova deca već svakodnevno komuniciraju s četbotovima, biraju prijatelje preko algoritama, uče kroz igrice i razvijaju sopstvenu jezičku kulturu zasnovanu na mimovima koje odrasli ne samo da ne razumeju, već nemaju ni približnu predstavu šta bi mogli da znače. Ako su današnji mladi i tinejdžeri mogli da se nazovu “digitalnim urođenicima”, nešto mlađa generacija, ona osnovnoškolskog, pa i mlađeg uzrasta, više nije samo korisnik tehnologije – ona u njoj živi. Današnja deca sve više prebacuju svoj život iz fizičkog prostora u digitalni pa to izgleda kao da već žive u 22. veku.
Dečiji svet ubrzano se pomera ka virtuelnom, i to ne kao dodatku stvarnosti, već kao njenoj sve dominantnijoj zameni, pokazuje godišnji izveštaj kompanije Kasperski o digitalnim interesovanjima dece, koji je analizirao globalne i lokalne podatke za period od maja 2024. do aprila 2025. godine.
Prema tom izveštaju, deca uzrasta od osam do 10 godina u proseku provode šest sati dnevno ispred ekrana, dok ona starija, uzrasta od 11 do 14 godina, pred ekranima provedu čak devet sati. I oni nisu više samo pasivni konzumenti ‒ deca aktivno učestvuju u formiranju digitalne kulture: od stvaranja sadržaja, preko personalizovanih četbotova, do igrica koje integrišu muziku, pokret i vizuelni identitet.
Upravo zato je rast interesovanja za veštačku inteligenciju ove godine jedan od najzanimljivijih pokazatelja u tom istraživanju. AI platforme sada su među najtraženijim pojmovima među decom. Pretrage povezane s četbotovima porasle su sa 3,19 odsto u prethodnoj godini na čak 7,5 odsto svih dečjih digitalnih aktivnosti, što ukazuje da su deca počela da uključuju veštačku inteligenciju ne samo kao alat, već i kao sagovornika, pa i “prijatelja”.
Postoje specijalno dizajnirane AI aplikacije koje omogućavaju korisnicima da kreiraju i komuniciraju sa botovima koji oponašaju poznate i izmišljene likove. Ovo naizgled deluje bezazleno, međutim stručnjaci upozoravaju da ovi kontakti nisu bezopasni ‒ sadržaj može biti emocionalno intenzivan, neprimeren uzrastu, a moderacija na platformama često nije dovoljno stroga.
Deca u Srbiji
Iako globalni trendovi daju širu sliku, posebno je zanimljivo pogledati lokalne navike. Prema podacima iz Srbije, deca najviše vremena provode u digitalnim komunikacijama ‒ čak 40,65 odsto svih aktivnosti odnosi se na internet dopisivanje putem aplikacija kao što su Vocap, Vajber ili Diskord. Slede sadržaji iz kategorije softvera, videa i muzike (35,16 odsto), zatim elektronska trgovina (6,07 odsto) i video-igre (4,41 odsto). Ostali sadržaji su prilično retki kao interesovanje dece u digitalnom svetu, iako to generaciji njihovih roditelja može izgledati veoma čudno, naročito kada se govori o deci u tinejdžerskom dobu. Tako su među njima sadržaji za odrasle sa 2,91 odsto, kockanje i igre na sreću (2,87 odsto), psovke (1,48 odsto), nasilje (1,29 odsto), oružje i pirotehnika (1,33 odsto), alkohol, duvan i droge (0,96 odsto), alati za anonimno surfovanje (samo 0,61 odsto, što ukazuje da verovatno već znaju kako da zaobiđu roditeljsku kontrolu).
Malo interesovanja deca u Srbiji pokazuju i za informativne medije (1,31 odsto), religiju (0,82 odsto) i najmanje potragu za poslom (0,12 odsto).
Brejnrot mimovi
Mimovi su i dalje ključan deo digitalne socijalizacije. Iako čine manji deo ukupnih pretraga, fenomen tzv. “brejnrot” mimova ‒ kratkih, haotičnih i često apsurdnih video-klipova ‒ sve je izraženiji. Mimovi poput italijanske fraze “tralalero tralala” ili zvučnog klipa “tung tung tung sahur” deluju nasumično i besmisleno odraslima, ali za decu predstavljaju jezik pripadnosti, instant prepoznavanja i zajedničkog humora.
Igrica Sprunki, koja kombinuje muziku, ritam i vizuelnu interakciju, nalazi se među pet najpretraživanijih igara na Jutjubu, rame uz rame sa igricama Brol stars i Robloks. Dok su poslednje dve kombinacija društvenih mreža i igrica, u kojima deca mogu ne samo da se zajedno igraju, već i međusobno da komuniciraju, pa i kreiraju sopstvene svetove i scenarije za igre, Sprunki nije samo digitalni sadržaj, već i oblik fizičkog angažovanja i koordinacije, čime briše granice između igre i pokreta, ekrana i tela.
Može li četbot zaista da bude drug vašem detetu
Dok deca u svetu sve ranije ulaze u digitalni prostor, istraživanja pokazuju da ona u Srbiji najčešće ostaju pasivni korisnici tehnologije. U eri u kojoj digitalni svet nije samo deo naše svakodnevice, već i oblikuje samu stvarnost u kojoj živimo, istraživač-pripravnik Instituta za sociološka istraživanja Bogoljub Homšek ističe za NIN da je pojava digitalnog odrastanja jedan od najznačajnijih društvenih fenomena savremenog doba. Za razliku od prethodnih generacija koje su se sa tehnologijom upoznavale postepeno, deca današnjice, naročito generacija alfa (rođeni posle 2013), odrastaju u okruženju u kojem je digitalna tehnologija sveprisutna već od najranijeg uzrasta.
“Fenomen digitalnog odrastanja je posebno značajan zato što deca danas u senzomotornom stadijumu razvoja već koriste pametne telefone, tablete i druge digitalne uređaje. To nije samo pitanje navike, već promena u načinu na koji deca doživljavaju svet oko sebe i sebe same“, objašnjava Homšek.
Homšek ističe da je jedna od ključnih karakteristika današnje digitalne kulture to što ona ne poznaje granice između onlajn i oflajn sveta. Pozivajući se na delo Nikolasa Kara, objašnjava da česta upotreba interneta od ranog detinjstva čini da deca razmišljaju o sebi i o prostoru oko njih kao o digitalnom.
Oslanjajući se na fenomen neuroplastičnosti, on tvrdi da upotreba internet pretraživača i surfovanje čine da se naši mozgovi na biološkom nivou prilagođavaju ovim aktivnostima. U tom smislu, bitnija je činjenica da postepeno sve interakcije bivaju posredovane digitalnim svetom, čak i kada se deca ne nalaze u njemu, čak i u realnom svetu.
“Nije moguće reći da postoje ‘digitalni’ i ‘nedigitalni’ prostori. Digitalnost sada posreduje našu socijalnu interakciju i time što nismo u digitalnoj sredini ne znači da smo slobodni od njenog uticaja“, objašnjava on.
Upravo zbog toga, digitalne platforme i društvene mreže postaju osnovni “teren” na kome se odvijaju interakcije mladih. Deca i mladi provode mnogo vremena dopisujući se, igrajući onlajn igre i komunicirajući putem digitalnih kanala. To postaje njihov način povezivanja sa svetom i gradnje identiteta.
Stalna promena i ažuriranje
Homšek posebno ukazuje na fenomen mikrotrenda i njegovu važnost u oblikovanju mladalačke kulture.
“U digitalnoj kulturi, sadržaji se šire izuzetnom brzinom i menjaju se iz trenutka u trenutak. To oblikuje generacije koje su navikle na stalnu promenu, instant ažuriranje i zahtev za stalnom interakcijom“, zaključuje on.
Ova dinamičnost, smatra, donosi i posebne izazove. Mladi su pod pritiskom da budu stalno aktuelni, da prate trendove, da budu deo neprekidnog toka informacija i promena. To oblikuje njihove vrednosti i stavove – sve više se cene fleksibilnost, prilagodljivost i spremnost na brzo menjanje identiteta i interesa.
Prema Homšeku, digitalni svet omogućava mladima da eksperimentišu sa različitim identitetima i da se izražavaju na načine koji ranije nisu bili mogući.
„Mogućnost anonimnosti, kreiranja avatara i interakcija u virtuelnim svetovima pruža deci prostor za igru sa sopstvenim identitetom i traženje sopstvenog mesta u društvu“, kaže on.
Ekranizam
Psihološkinja Snežana Repac koristi termin „ekranizam“ da bi opisala novu kulturološku i razvojnu pojavu: deca čiji se život odvija gotovo isključivo putem ekrana.
„To nisu samo deca koja mnogo vremena provode onlajn. To su deca kod kojih je ekran zamenio sve drugo – igru, pokret, tišinu, interakciju, pa čak i dosadu“, objašnjava ona. Ipak, Repac kaže da deca i dalje žele kontakt, igru, pažnju, ali im to mora biti ponuđeno. Ona objašnjava da se ne može očekivati da sami izađu iz sveta ekrana ako im ništa drugo nije ponuđeno.
“Ključno je vratiti im prostor i vreme za maštu, za dosadu, za razgovor. I za tišinu – jer u tišini se rađa misao“, objašnjava ona.
Rešenje vidi u sistemskom pristupu: edukaciji roditelja, školama koje razvijaju digitalne i emocionalne veštine, i društvu koje prepoznaje da je digitalni svet – ako već mora biti prisutan – nešto što se uči i prati, a ne ono što se podrazumeva.
„Dete nije robot. Njegov razvoj ne može se programirati, ali se može podržati. Naš zadatak je da budemo ti koji će ga voditi kroz digitalni haos – ne kao nadzornici, već kao vodiči“, zaključuje Repac.
Iako digitalni svet donosi brojne prednosti i nove mogućnosti, ne možemo ga posmatrati izolovano niti ga doživljavati kao prolaznu pojavu. Homšek ističe da je važno da se prema mladima pristupa individualno, bez preteranih generalizacija o „dobrim“ ili „lošim“ stranama digitalne interakcije.
