Fudbal je igra, ali sa dečijim osećanjima.
Igra u kojoj je mrtva trka između loše trenerske i roditeljske pedagogije.
Proveli smo vikend na fudbalskom turniru.
Često sa vrlo negativnim emocijama odlazim sa ovakvih događaja. Osećam nemoć pred decom u pokušaju da im objasnim neke stvari, jer ih ni sama ne razumum. I to nema nikakve veze sa tim što sam žena i što žene nemaju pojma o fudbalu.
Zamišljam svet u kom su roditelji i treneri pedagozi, osluškuju dečije emocije i stavljaju ih ispred svojih egoističkih potreba. Roditelji, treneri i učitelji – trebalo bi da smo svi na istoj strani, zar ne? Slušam danas decu iz jednog elitnog kluba. Psovanje, ismevanje dece iz drugih klubova, sujeta. Nije to njihovo, to je roditeljsko.
Gledam roditelje i njihove bolesne ambicije. Slušam majke koje psuju sa tribina, prete sudiji…
Publika koja se međusobno časti uvredama kome više priliči bela košulja. Gledam trenere u čijim očima sijaju pehari a ne deca. I na kraju ta njihova medalja potpuno izgubi sjaj.
Treneri odlaze sa peharima, deca sa različitim emocijama koje ne umeju da obrade jer sa njima o tome niko ne govori. Poželim samo da sedim na livadi, mirišem cveće i bezbrižno se sa decom valjam po travi.
Treneri, učitelji…oslušnite, možda detetovo ponašanje na terenu i u učionici proizilazi iz razvoda roditelja, iz vršnjačkog nasilja, pubertetskih izazova, iz straha za život roditelja…
Medalje za našu decu koja su uz pitanje :“Mama, da li možeš da umreš“ i koja su nam ljubila ćelavu glavu danas još zahvalniji za male stvari i postali još bolji ljudi. Ostale medalje mačku o rep. Tačka.
