“Kao mali dečak nisu me zanimale igračke kao sve moje drugare, najviše bi me obradovalo kada na poklon dobijem loptu i to košarkašku. “
Ognjen Mićović ima 18 godina i igra za košarkaški klub “Borac” iz Čačka. Za Detinjarije govori o tome kako izgleda put do profesionalnog sportiste.
Koliko godina treneiraš košarku i ko ti pruža najveću podršku? Na koji način?
Teško pitanje. Do pre nekoliko godina mislio sam da treniram košarku od kada sam se rodio. U stvari, možda jeste tako. Kao mali dečak nisu me zanimale igračke kao sve moje drugare, najviše bi me obradovalo kada na poklon dobijem loptu i to košarkašku. Prvi koš mi je mama zalepila na vrata sobe, a ja sam tada imao manje od godinu dana i “zakucavao” sam iz dubka. Tada još nisam ni prohodao
Najveća podrška mi je porodica, moja mama, koja ne zna ni šta znači ,,triple double” kao ni košarkaška pravila.
Uvek mi je bila smešna kada kaže da se ne razume u košarku, ali se razume u mene… Izgleda da je u pravu. Uvek je uspela da pronađe način da me visoko podigne kada padnem i da me na pravo mesto spusti kada poletim.
Da li je sport kojim se baviš zahtevniji fizički ili psihički?
Nema razlike. Košarka je sport koji je zahtevan i psihički i fizički. Mislim jednako. Pregled igre bez psihičke koncentracije nije moguć, a da bi postigao to što vidim moram biti fizički jako spreman.
Šta ti najviše prija kada izgubite utakmicu?
Ništa mi ne prija kada izgubimo utakmicu. To vreme provedem u anlizi gde smo pogrešili, razmišljanju šta bi sledeći put trebali drugačije da uradimo. Na svakoj izgubljenoj utakmici najviše sam naučio. A učim i dalje.
Da li si nekada poželeo da odustaneš, kako si pobedio tu krizu i pronašao motivaciju da nastavis dalje?
Opet teško pitanje. Možda jesam, ali ja se toga stvarno ne sećam, verovatno što nisam nikada doneo odluku da odustanem. Više su to bile prolazne faze, ali već na sledećem treningu kada dobijem pohvalu trenera ili pobedimo utakmicu zaboravim da sam možda hteo da odustanem. Motivacija je uvek prisutna. Od kada treniram. Ja želim da postanem veliki košarkaš i da jednog dana zaigram u nekom Evropskom klubu.
Šta je najlepše u košarci i životu mladog sportiste?
Tim. Ekipa. Košarka je timski sport, a taj tim predstavlja trener i igrači. Veliki izazovi su kada trener kao vođa tima postavi zadatak a mi se trudimo da ga ispunimo. Ja sam imao veliku sreću sa izborom klubova u kojima sam trenirao. Imao sam i sad imam mnogo dobre trenere. Kao mlađi možda nisam shvatao, ali pored porodice koja me je podržavala, treneri su na profesionalni način uvek znali kako da me motivišu, ohrabre i podrže. Imam mnogo drugara koji treniraju razne sportove ali su odustali, najviše što nisu mogli da podnesu kritike trenera.
I mene su kritikovali, ali na način da me kritika motiviše da budem bolji. Moji treneri su pravi profesionalci. I zahvalan sam im na tome.
Da grešim, ne bih bio blizu da potpišem prvi profesionalni ugovor. Očekujem da ću ga potpisati veoma brzo.
Šta misliš, da li mlade u svetu sporta uvažavaju i kao osobu ili isključivo kao sportiste, gde je samo rezultat važan?
Rezulatat je uvek najvažniji. Sport je kao bilo koji drugi posao ili kao škola. I u školi je najvažnije da znanje koje steknemo bude ocenjeno sa što većom ocenom. A kako uvažavaju mlade sportiste zavisi. Velika je razlika kada imaš 7 ili 17 godina kao i u periodu od 7 do 17.
Kao mali mi očekujemo da nas svi gledaju kao velike, pa nam smeta ako se na treningu ili utakmici tako ne osećamo. Uz odrastanje i sportsko napredovanje sve se menja.
I ovde sam imao sreću, ako tako mogu da kažem. Moji treneri su uvek obraćali pažnju na nas kao osobe, da li imamo probleme, kakve su nam ocene u školi, da li smo se zaljubili i drugo… Za mene je svaki trener baš iz tog razloga bio i veliki autoritet. Postoje neke “tajne” koje sam pre delio sa trenerom nego sa porodicom. Mislim da to mnogo znači. Da li je tako u svakom timu i sa svakim trenerom nisam siguran, ali kod mene je bilo tako.
Kako roditelji mogu da pomognu, a kako da odmognu svojoj deci u sportu?
Zavisi da li dete želi da trenira košarku ili drugi sport zbog sebe ili zbog roditelja. Ja sam uvek trenirao zato što sam ja to želeo.
U osnovnoj školi, kada dobijem lošu ocenu, najveća kazna mi je bila kada mi mama kaže ,,večeras ne možeš na trening”. Takođe, primetio sam mnoge roditelje koji su prisustvovali svakom treningu. Kod mene to nije bilo slučaj. Ja sam podršku od porodice imao kod kuće i na utakmicama, a na treningu sam bio ako tako mogu da se izrazim – prepušten treneru.
Sada imam 18 godina, u školicu košarke sam krenuo još u prvom razredu osnovne škole, u petom sam mislio da sam pravi košarkaš.
Sada, kada sam pred potpisivanjem prvog profesionalnog ugovora shvatam da sam tek na početku.
Bilo je uspona, padova, svega je bilo. Nisam odustao i znam da neću. Od nas zavisi koliko ćemo daleko dogurati. Kao u svemu podrška je najbitnija. Od porodice i trenera. Sve ostalo je faktor sreće. Ja je imam.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
7 stvari na koje se žene žale na bračnoj terapiji (a koje bi muževi trebalo da znaju)
Šeli R. Voren je bračni terapeut i pisac. Kroz svoju terapeutsku praksu naučila je...
“Borba” za starateljstvo nad detetom – ko i zašto pobeđuje?
Piše: Gorica Nikolin Novosadski organi imaju pune ruke posla sa postupcima dodele starateljstva, osetljivim...
Novi zakon u Kini: Uz razvod, supruga dobija i isplatu za kućne poslove
Sud u Pekingu naložio je muškarcu da svojoj supruzi plati 7.700 dolara (6.300 EUR) kao deo brakorazvodnog sporazuma, kako bi joj nadoknadio kućne poslove koje je obavljala tokom pet godina...
Zoran Milivojević za „Politiku”: Hrabrost u svakodnevnom životu
Nečija hrabrost je osobina koja dolazi do izražaja u teškim vremenima u kojima je ugrožen ljudski život: elementarne nepogode, rat itd. Međutim, da li je hrabrost osobina koja je potrebna...
Nema komentara.