Iz ugla jedne tinejdžerke: Devojčice sa Trga ruža

Na jednom trgu ruža, negde na Balkanu, rastu pupoljci iz Srbije. Najlepša su slika Srbije, njena sloboda, snaga i hrabrost.

Piše: Natalija Tomić, 17 godina

Na Balkanu ima jedna država, u državi jedan bajkovit grad, u gradu ulica Ruža a u njoj zgrada. Oko sedam sati ujutro, u toj zgradi počinju da se pale svetla. Od sedmog sprata đačkog doma, uspavanu tišinu remeti glas vaspitača „Devojke! Ustajanje!“ Spuštajući se ka nižim spratovima, iza sebe ostavlja meškoljenje i zevanje tek probuđenih devojčica. Na trećem spratu, iza vrata broj trideset i jedan, četiri devojčice otvaraju oči dok jutarnje svetlo polako puni sobu. Nekoliko minuta ćuteći gledaju u plafon. Vraćaju se iz noći prepune boja.

Tara je sanjala ušuškane kuće pod zelenim obroncima Fruške Gore. Vetrovi koji stižu sa severa, donose zagrljaje u guste krošnje Krčedina. Mia se vraća sa južne kapije Beograda protkane osmesima svojih sestara. Njihova srca su najsvetije Ikone koje je čuvaju kao dragocene amajlije. Ivona je upravo Dunavom doplovila iz Novog Sada. Obavijena je mirisom Petrovaradina i boemskim žagorom Zmaj Jovine ulice. Natalija kasni. Viri ispod pokrivača. Uz muziku sa telefona, cimerke se umivaju i biraju odevnu kombinaciju za predstojeći dan. Čudno je kako u cimerkinom ormaru uvek ima nešto lepše i manje izgužvano.

Natalija se čvrsto drži za jorgan i pokušava da odoli snovima. Nikako da završi pozdravljanje sa rodnim Beogradom. Opila ju je svežina borova sa Košutnjaka. Hipnotisali su je krugovi koje na rolerima prolazi oko Ade Ciganlije. Cimerke je opominju i prekidaju pozdravljanje.To je onaj dobar osećaj povratka kada shvatite da nekome značite. I tako je svako jutro.

Kroz vrata ženskog doma izlaze nasmejane devojčice. Koračaju velegradskim trotoarom ka školi. Tri stotine koraka popločano je čavrljanjem. Na Trgu ruža ih stpljivo čeka gimnazija, srpska. Tu žive uspomene od davne 1948.godine kada su u nju zakoračili prvi đaci. Tragovi prošlosti se vide svuda. Na zidovima su fotografije generacija. Brojni pehari, diplome i medalje u školskim vitrinama svedoče o uspesima. Na samom ulazu, sa uramljene fotografije, Nikola Tesla pogledom prati šta se dešava. Iako su devojčice vredno učile, koriste još neki trenutak da utvrde gradivo. Stoje baš ispod Tesline slike. Vidi Tesla da one pomalo namerno stoje baš tu. Pogled im sa sveske leti ka ulaznim vratima. Kao da očekuju nekoga. I ne greši. Odaje ih ubrzano kucanje srca.

Kroz vrata ženskog doma izlaze nasmejane devojčice. Koračaju velegradskim trotoarom ka školi. Tri stotine koraka popločano je čavrljanjem. Na Trgu ruža ih stpljivo čeka gimnazija, srpska.

Uz široke stepenice živahnim koracima u školu ulaze dečaci. Osmehom pozdravljaju drugarice. Iz školske kuhinje, miris peciva i čaja ih poziva na doručak. Veoma brzo hodnicima će zavladati tišina. Osim matematike, fizike, hemije… učiće srpski jezik ali i narodopis i ples. Uče da očuvaju ćirilicu, pravoslavne običaje i veru. Uče i kolo i valcer. Pre svega da odrastu u dame. Hodnicima škole, uzdignute glave osmehuju se devojčice u belim košuljama. Presrećne, javljaju roditeljima iz kog predmeta su dobile petice. Ponosne su. Bez privatnih časova, bez pomoći roditelja, ređaju uspehe…i uspomene.

Istim putem, iz škole će se vratiti do đačkog doma. Tu završavaju drugu školu. Školu života. Sve su u internat došle posle završenog osmog razreda. Različite mamine i tatine princeze, bakine i dekine miljenice. Devojčice koje je neko ispraćao, dočekivao, prao posteljinu, garderobu, peglao, nameštao krevet, spremao omiljena jela… ili nije, posle samo nekoliko nedelja postale su iste. Brinu same o sebi i jedna o drugoj uz nenametljivu pomoć vaspitača. U toku dana zajedno prolaze sva raspoloženja. Sanjivost, višak energije, glad, prejedenost, tugu, sreću… Jedna drugoj su psiholog, frizer, šminker, stilista, sestra… Imaju iste strepnje, iščekivanja i neizvesnosti. Isto pitanje: šta obući, gde izaći… ponekad i iste pogrešne odluke. Dele magične trenutke mladosti. Dele onaj dobar osećaj da same upravljaju svojim životima. A to je mnogo jaka stvar. Na zidovima soba, zalepljene su mnogobrojne fotografije. Na poleđini jedne piše: Nama treba neko da nas u život gura a ne da nas od života čuva.

Na zidovima soba, zalepljene su mnogobrojne fotografije. Na poleđini jedne piše: Nama treba neko da nas u život gura a ne da nas od života čuva.

To je podsetnik da su roditelji doneli dobru odluku. Svi strahovi i strepnje spakovani su u kofere devojčica koje negde na auto-putu prođu pored vas. Same. One sakrivene suze na rastancima svako ponese sa sobom. U dugim nostalgičnim noćima, pustiće ih na slobodu. Roditeljske će skliznuti niz staklo uramljene fotografije ćerke. Devojčice će, tamo daleko, pokrivene jorganom preko glave, grliti plišanu igračku koja miriše na kuću. Do deset će se ugasiti svetla a sobu će obasjavati pun mesec. Kao u ogledalu, vratiće se neodsanjani snovi.

Vikendom će se opustiti, tinejdžerski. Izvadiće iz ormara one obožavane pocepane farmerke, kratke majičice i patike. Šetaće po prelepom gradu, popiće kafu na nekom od trgova, počastiće se u prodavnici krofni. Ono što ih razlikuje od vršnjaka u domovini je različita vrsta slobode. One će veče provesti u sobi sa cimerkama a ne u klubu ili na splavu. Znaju devojčice da će biti vremena i za to. Oni koji sada imaju noćne provode, nikada neće imati podeljene tajne, smeh do suza, šaputanje do duboko u noć. Nikada neće znati kakav je osećaj vraćati se kući. Kako je slatko brojati kilometre i koliko je radosti u onih sedamnaest slova „Dobrodošli u Srbiju“. Iz daleka, nekako se bolje vidi sva lepota domovine. I nekako se više ceni svaki, pa i najmanji, trud roditelja. One obične stvari, zagrljaj pred spavanje i toplo mleko, postaju luksuz. Nedostaju. Počnu da vrede mnogo, mnogo više.

Na jednom trgu ruža, negde na Balkanu, rastu pupoljci iz Srbije. Posle četiri godine, one nekada mamine maze, nastaviće kroz život na štiklama ali vojničkim korakom. Najlepša su slika Srbije, njena sloboda, snaga i hrabrost. A biti hrabar nije lako, posebno devojčicama. Progovorio bi Tesla ponekad, da posavetuje, ohrabri… ali, ispratio je mnoge generacije i zna da one mogu same. Ispratiće jednoga dana i ovu, po svemu posebnu. Otićiće dalje, jer tamo nikada nisu bile.

Za sve devojčice iz Srbije, Bosne i Crne Gore koje su nekada bile i za one koje su sada DEVOJČICE SA TRGA RUŽA.

Autor knjige Sedam smrtnih virusa

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: