Zamišljam često kako sam na nekoj udaljenoj plaži, sama, čuje se samo huk talasa, dok čitam knjigu i pijem omiljeno piće. Gde nema dece u blizini.
Utopija. Nedostižna.
Da, znam šta ovdje bode oči. Želja za samoćom, a rodila sam četvoro dece.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Da ih nisam želela ne bih ih rađala. Moje srce je nepovratno zarobljeno njihovim likom.
Ja sam mama.
Al’ ja sam i introvertna osoba.
Onaj ko je upućen u to kako funkcionišu te osobe, zna koliko je roditeljstvo izazovno za nas.
Mi smo oni koji kontakti sa drugim ljudima iscrpljuju.
Ekstrovertne osobe se regenerišu u kontaktu, dodiru, razgovoru. Mi ne.
Većina nas nije antisocijalna, kako se to često poistovjećuje. Naprotiv, znamo da budemo društveni.
Al’ kad se završi dan, treba nam samoća.
Nekoliko sati mira.
Ta samoća ne znači usamljenost.
Ona se ogleda otprilike da sam ušuškana u omiljenu fotelju, uz dobru knjigu, hranu koju sam naručila preko dostave. I u tišini.
Milina za moja čula.
A onda su se rodila deca.
Dan provodim između odgovaranja na pitanja, pranja, presvlačenja, dodavanja stvari, sklanjanja igračaka, dojenja, nosanja, nespavanja.
Iscrpljena kao i bilo koja mama.
Al’ introvertna mama je dodatno isceđena kao krpa na kraju dana, jer nema svojih 15 minuta za obnovu energiju.
Bombarduju me rečju „mama” nekih 30 hiljada puta na dan.
A ja otprilike odgovorim na svako treće pitanje i to sa “Ne znam”.
(Ja sam od onih koja nije frkisala što je sin „kasnije progovorio”.)
Izmišljam im aktivnosti u kojima nije potrebno da ih animiram. Nije potrebno da aktivno učestvujem, dovoljno je da sjedim sa strane.
Aktivnosti koje će donijeti bar pola sata tišine.
Dok spavaju, pomišljam “samo da se ne probude još”.
Ignorišem njihove svađe jer nemam snage za to i obično to završi tako što svi idu u kaznu.
Puštam da gledaju tv i crtaće na mobilnom dok sedim pored njih, i jedva čekam da nauče da čitaju pa da im uvalim knjige zarad malo mira.
Nemam problema što idu u vrtiće, jer tih par sati punim baterije da bi me imali kompletnu.
Kad je jako kritično, sama sebe šaljem u tajm-aut: zaključam se u kupatilo na 15 minuta (i duže ako je muž tu).
Odlazak u park je često veliki izazov. Da mi je da odrastu dovoljno, da ne moram da tu budem sem koliko da provjerim da li su svi na broju. Bez potrebe da ih zabavljam. I njih, a i roditelje druge dece.
I najčešće se završe neslavno. Prenapetih čula motrim prvu veću grešku i momentalno kupim prnje da idemo kući.
Tu su i dečji rođendani. Koliko god da se obradujem kad su klinci pozvani kod nekoga, toliko dobijem čvor u stomaku jer to znači komunikaciju sa drugim roditeljima.
A sve što želim je da sjedim, čitam novine, knjigu ili surfujem netom.
U tišini. Sama.
Izvor: Mama iz magareće klupe
Sta je ovo?!?!Neka zezancija?! Sto si radjala decu kad te sve mrzi i nemas snage ni volje ni za sta vezano za njih osim za sebe!?!
Preterano, izgubila se poenta. I ja sam introvertna osoba, i potrebni su mi momenti u toku dana kad cu uzivati u samoci i tisini, i ja volim da citam knjige, ali ne moze se tako provesti ceo dan. OK je iskoristiti sekund predaha dok se deca necim drugim zabavljaju, pa cak im povremeno i na kratko tutnuti mobilni u ruke, ali ipak mora se dosta vremena u toku dana posvetiti deci.