O svom iskustvu u osnovnoj školi, o nekim značajnim i teškim trenucima – koji se u tim godinama doživljavaju kao najveći i najvažniji na svetu, na svom Facebook profilu pisala je Jelena Milenković.
„Jesam li vam pričala o mojoj nastavnici muzičkog, Saški?
Elem, davno je bilo, al ima događaja koji nas na specifičan način odrede i daju nam neophodnu vrednost u osetljivim tinejdžerskim godinama.
Moja osnovna škola, tada je nosila ime Vase Pelagića, bila je zapravo zgrada isturenih odeljenja istoimene škole u susednom naselju. Kako god okreneš, mi smo vazda bili „niža rasa“ u odnosu na učenike u glavnoj školi, je l te. Ali imali smo nekakvu ludu sreću da nam zapadnu sjajni, kvalitetni nastavnici. Valjda, pravda u Univerzumu, šta li.
Sad, da ne zvučim kao, Bože me prosti, Jovana Jeremić, al dogurah nekako krajem osmog razreda do đaka generacije. To se dešavalo jednom u XY godina, jer su oni tamo „glavni“ đaci, a mi ovde „sporedni“. Samim tim, težina „statusa“ je bila prilična za naš mikrosvet.
Sve bi to bilo normalno, da jedini moj problem nije bio težak, zeznut predmet: fizičko!
A i imadosmo nastavnika, nikom ne d’o Bog! To se po ciči zimi igrao fudbal u školskom dvorištu, sneg kiša, nebitno. Podeli razred u dve grupe, mešano dečaci i devojčice, pa se mi smrzavamo, a majstor gleda kroz prozor tople zbornice. Lično, bila sam vazda na udaru, jerbo sam bila toliko mršava da medicinku nisam mogla ni da podignem do kolena, a kamo li da je bacam u dalj! Probavala sam, međutim, kakvi! Penjanje po konopcima, vratila, grede… ma, idi, šanse nema! Nije me Bog za to stvorio, i gotovo! Redovna na časovima, opremu nosila, trudila se, al morgen! Kad dobijem trojku, Bog da me veseli! Časovi fizičkog bili su mi noćna mora najgore vrste!
Kad neko ko je autoritet veruje u vas i to pokazuje, onda i vi počinjete da verujete u sebe.
U međuvremenu, plejadi sjajnih nastavnika pridružila se i vrlo mlada nastavnica muzičkog, Aleksandra Stanković , koju smo mi, klinci, međusobno zvali: Saška. Valjda zato što je bila mlada, vesela, puna entuzijazma i ponašala se kao prijatelj. Nakon tog abera da će teta Jelena biti đak generacije prema postignutim rezultatima sveukupnih, nekako bi bilo logično da i iz fizičkog imam peticu, ako ništa drugo, davala sam sve od sebe. Ma, kakvi!
Neće onaj ni da čuje!
„Nek joj Veće pokloni, ja neću!“ – čula sam da je rekao. Osim mog razrednog, koji zaslužuje sopstvenu priču, za mene se borila nastavnica Saška. Otvoreno, da svi vide i čuju njen stav. Videlo se da joj je krivo, čak je i jedina došla da priča sa mnom o tome i stane na moju stranu.
Nikad joj nisam rekla da je mene, tada vrlo nesigurnu i bez samopouzdanja devojčicu, ta njena podrška u mnogome odredila i promenila.
Kad neko ko je autoritet veruje u vas i to pokazuje, onda i vi počinjete da verujete u sebe.
Gledam godinama kako je naša Saška sačuvala onaj isti entuzijazam, veselost, veru, ljubav; kako mnogo radi i ubire uspehe!
Ravnoteža u Univerzumu.
To što nosiš u sebi, to ti se stostruko vrati.
Nastavnice Saška, hvala vam što je muzika pobedila medicinku! I što sam danas to što jesam.
Izvor: Facebook/Jelena Milenković
