Verovatno se ježite na pomisao o životu sastavljenom od krutih pravila. Ko još želi da se povinuje nekim iracionalnim principima umesto da slobodno odlučuje od slučaja do slučaja? Sigurno ste mrzeli neka od tih pravila u svom detinjstvu, iako iz sadašnje perspektive znate zašto su roditelji tražili da se presvučete čim dođete kući ili da perete ruke pre jela.
Međutim, da li kruta pravila treba da uvodimo samo kad baš postoji nužda, kao što su pitanja higijene, zdravlja, bezbednosti itd? Ili je ponekad dobro biti tvrdoglav, nefleksibilan, i držati se nekih čvrstih principa čak iako u pojedinačnim slučajevima ne vidite objektivne razloge da ih poštujete, pa čak trpite i izvesnu štetu zbog svoje krutosti?
Na primer, ne dajete malom detetu telefon. Znate da to nikako nije dobro za njegov razvoj i strogo se toga pridržavate. I dete to zna. Ali danas ste baš umorni i na ivici živaca. A ono vam je opet tražilo telefon da gleda neke pesmice, kao kad ga je čuvala baba (ah te babe koje nam ruše koncepciju…). I vi popustite. Samo ovaj put. Jel realno, nijedno dete neće trpeti štetu od samo pola sata na telefonu. Pa stvarno!
I dobili ste pola sata mira. Sad će se zadovoljiti i neće tražiti ponovo. Kako da ne… Naravno da će tražiti ponovo, i biti mnogo upornije nego prvi put, jer sad ima očekivanje da ćete mu popustiti. I mnogo će burnije reagovati na odbijanje.
Čestitam. Vaše pravilo sada je postalo podložno pregovaranju. Cenu pola sata mira platićete satima preganjanja i kmečanja u sledećim danima i nedeljama. Verovatno ćete teško odolevati stalnom pritisku, i povremeno popuštati. Umesto jedne odluke koju ste doneli na početku, da telefon ne može uopšte, sada ćete morati da donosite mnogo odluka, svakodnevno – kada može, kada ne može, koliko dugo može, može li još malo, šta da radite kad neće da posluša i vrati vam telefon itd. U svoj život dodali ste jednu lepu porciju stresa i mentalnog rada. I dobili dete koje je lošije raspoloženo i manje uvažava vaš autoritet.
“Kad se radi o važnim pitanjima, fleksibilnost nije prednost”, piše Rolf Dobeli u knjizi “Umetnost dobrog života”. Radikalna nefleksibilnost ponekad nam je neophodna da bismo postigli dugoročne ciljeve, koji bi bili neostvarljivi u suprotnom. Najpre – stalno donošenje odluka potkopava našu snagu volje. “Mozak iscrpljen donošenjem odluka pribeći će najudobnijoj opciji, koj je vrlo često najgora moguća.” Ne morate da prolazite kroz za i protiv svaki put kad se suočavate sa odlukom ukoliko je ona već doneta. Time čuvate svoju energiju (a znamo da je ona kod roditelja vrlo oskudan resurs.)
Pročitajte i: Jovana Papan: Postoje dečija ponašanja koja slobodno možete ignorisati
Drugi razlog zbog kojeg je nefleksibilnost dobra je što gradite reputaciju dosledne osobe kada su određene teme u pitanju. Ako se zna da sa vama nema pregovora oko nekih stvari, činite sebe manje ranjivim za napade (malih terorista). Možda im se neće sviđati što ste tvrdi oko nekih tema, ali će vas na kraju ostaviti na miru. Sigurna sam da znate ljude u svom okruženju čijoj tvrdoglavosti po nekim pitanjima su se svi prilagodili i koji ne moraju da stalno brane svoje granice, kao što se to vama dešava. Vi ste nesrećni i umorni, a oni ostvaruju svoje ciljeve.
Jedno pravilo koga smo se muž i ja tvrdoglavo držali kada su naša deca krenula u školu bilo je to, da se domaći zadatak radi odmah po dolasku iz škole. Nema “kasnije ću”, nema “da prvo malo ostanem u parkiću”, nema “idem iz škole pravo kod druga”. Da, u nekim situacijama to je bilo pravo smaranje. Morali su da dođu pravo iz škole kući, završe zadatke i tek onda izađu da se pridruže drugarima. Baš bezveze.
Ali niko nije ni rekao da postoji opcija u kojoj se ne plaća nikakva cena. Ono što mi za sve te godine nismo imali su neurađeni domaći, svakodnevno donošenje odluka oko domaćih, beskonačni pregovori o tome kad će da se rade domaći, podsećanje dece da urade domaći, nezadovoljstvo dece zbog toga što ih teramo da baš sad rade domaći a ne “malo kasnije”, razmišljanje o tome šta da preduzmemo kad se ne uradi domaći. Ma domaći uopšte nije bio tema!
Birajte svoje bitke. Ne treba biti rigidan oko svega. Zašto biste uopšte želeli da kontrolišete sve aspekte detetovog života? Pustite ga da bira svoja interesovanja, prijatelje, slobodne aktivnosti… A budite tvrdi oko tih najvažnijih stvari – spavanja, higijene, školskih obaveza, ophođenja prema drugima. Mnogo je važnije da insistirate na pravilu da dete, kada mu neko iz familije pokloni novac – mora da se zahvali pre nego što može da ga troši, nego da se mešate u to kako će da ga troši.
Pročitajte i: Jovana Papan: Deca su urbanistički nepredviđena, osim pred ekranom u svojoj sobi gde nikom ne smetaju
I budite spremni da od nekih pravila odustajete kako deca rastu. Kada uđu u pubertet, insistirajte i dalje na ličnoj higijeni ali ne tražite da im soba bude pod konac. Besmisleno je da srednjoškolcu namećete kad će da radi domaće. U svakom razvojnom periodu deteta, fokusirajte se na teme oko kojih izbija najviše konflikata i koje vam crpe najviše energije. I onda o svakoj dobro razmislite i donesite odluku – oko čega ćete biti nefleksibilni i dosledno insistirati na poštovanju pravila, šta vam je manje važno pa ćete pustiti dete da uradi kako želi.
I svaki put kad ste u iskušenju da ipak “samo ovaj put” popustite, setite se sledeće Dogenove rečenice koja saopštava jednu paradoksalnu istinu: “Lakše je držati se svojih zaveta 100 posto vremena, nego 99 posto vremena.”
Izvor: jovanapapan.substack.com
