Jovana Papan: Deca su urbanistički nepredviđena, osim pred ekranom u svojoj sobi gde nikom ne smetaju

Jovana Papan, kouč za roditelje, na temu odnosa odraslih prema deci – danas, 80-ih i 80 godina… „Već nekoliko vekova, prosto ne znamo šta ćemo sa decom“ piše Svetomir Bojanin u svojoj knjizi „Gordijev čvor mladosti“.

„Moja mama ima 82 godine. U vreme kad je ona odrastala u posleratnom Beogradu, glavni razlog svađe među komšijama, kako kaže, bila su deca. Od 2 do 5 nije smeo niko da promoli glavu iz stana u dvorište, kako ne bi remetili popodnevni odmor komšiluka. Strogi nastojnik bio je strah i trepet, a ni drugi odrasli nisu se libili vaspitavanja tuđeg potomstva svim sredstvima, što je i izazivalo stalne konflikte i tenzije među komšijama. Sve u svemu, deca su, što se odraslih tiče, bila užasna, nevaspitana, bezobrazna, i trebalo je da budu nevidljiva.

Kada sam ja odrastala 80-ih, deca su isto mnogo nervirala odrasle. Bušili su nam lopte, sekli lastiš za preskakanje, urlali na nas sa prozora da se utišamo, polivali nas vodom. Ni mi im nismo ostajali dužni – ne iz prkosa, već zato što smo bili deca i pravili dečije gluposti. Voleli smo da zvonimo na vrata po komšiluku i bežimo, a jednom smo čak srušili klepalo na Veliki petak zato što je za nas predstavljalo idealnu zamenu za odbojkašku mrežu a nama je bilo dosadno. Sve u svemu, što se odraslih tiče, bili smo užasni, nevaspitani i bezobrazni, i najbolje bi bilo da smo nevidljivi.

Danas dece ima manje nego ikad, ali opet nekako previše. A i nisu više preplašena od strogog nastojnika već drska i lajava, kao i njihovi roditelji. Leto je, i kad popuste vrućine, izađu da „bleje“, ali ih u parku urnišu komarci pa se sjate na verandu zgrade. Pričaju, galame, smetaju stanarima. Još kad krene pljusak, navale na interfon ne bi li ih neko pustio. Onda ciče, galame i prljaju po zgradi. Stalna su tema soliterske viber grupe. „Opet deca“ „Otišli su“ „Evo ih ponovo!“. Atmosfera među stanarima na nivou „čopor vukova je opkolio zgradu“ ili kao u horor filmu „Napad na policijsku stanicu 13“. Ko ih je pustio, šta su radila, kome su pod prozorom galamila, kod koga su išla, kome su drsko odgovorila. Slike, skrinšotovi sa kamere. Čija su, koja su, koliko stara, treba li obavestiti policiju, direktorku škole… Sve u svemu, deca su danas užasna, nevaspitana, bezobrazna, i najbolje bi bilo da su nevidljiva.

„Već nekoliko vekova, prosto ne znamo šta ćemo sa decom“ piše Svetomir Bojanin u svojoj knjizi „Gordijev čvor mladosti“.

A deca uvek ista – nezainteresovana za našu ideju kakva treba da budu, snalažljiva u svojoj gladi za životom i radošću. Izbijaju iz pukotina gradskog betona i asfalta kao maslačci, tražeči svoje mesto pod suncem. Urbanistički nepredviđena, osim pred ekranom u svojoj sobi, gde nikom ne smetaju, sve dok ne postanu zavisnici, depresivci ili monstrumi čiju egzistenciju ne možemo da pojmimo.

„Kakav smo svet priredili svojoj deci, u takvom ih moramo podizati,“ još kaže Bojanin. Niti su ga ona zabetonirala i asfaltirala, niti su se sama vaspitavala, niti kreirala vladajući sistem vrednosti i životni stil u kome je prihvatljiva samo ona dečija razonoda koja je organizovana i plaćena, zbog čega roditelji moraju još više da zarađuju i još manje mogu da im se posvete i vaspitavaju ih.

A nismo krivi ni mi komšije – mi samo želimo da budemo uzorni građani koji uživaju u to malo mira u svojim domovima i zgradama, i koji ne moraju da trpe ta užasna, nevaspitana i bezobrazna stvorenja. Što bismo rekli u viber grupi, neka idu negde drugde.“

Preuzeto sa: Facebook/Jovana Papan