Piše: Jasmina Jovanović
Desila se i situacija da sam, pošto živimo u predgrađu pa nam je letnji red vožnje baš proređen, prišla lepo vozaču i objasnila mu da moja trogodišnja ćerka mora tamo gde i car ide peške, ali da nam sledeći autobus, što on zna bolje od mene, polazi za 42 minuta, a napolju je 42 stepena, pa ako bi on mogao… Prekinuo me je u pola rečenice, nasmejao se i rekao:”Naravno da ću Vas čekati. Ostavite slobodno torbu u autobusu.“ I danas, mnogo godina kasnije, kada ga sretnemo mi mu se javimo i pitamo ga za zdravlje.
Sledeći put sam utrčala u autobus, sa dvoje dece, par kesa, torbom, kišobranom i jaknama koje su skinule – ne primetivši da je torbica mlađe ćerke ostala na klupi. Samo što je autobus krenuo, Sofija je vrisnula: „Moja torbica!“ Poznajući temperament svog deteta i ljubav prema roze torbici u obliku kuce, izbor je bio sledeći: ili da vrišti narednih 11 kilometara do kuće ili da opet pitam vozača (sreća moja pa se menjaju) da sačeka da istrčim po torbicu. Nenaviknut na ovakve dečije mini-drame, zaustavio je bez reči autobus i sačekao da istrčim i uzmem torbicu sa klupe, ostavljajući da me u autobusu čekaju deca, kišobrani, kese i zapanjeni putnici. Torbica kuca je spašena, a ja zapamćena od strane putnika.
„Senzor za krađu kreće urnebesno da pišti, dok deca trče prema nama a prodavačica za njima! Jedino što sam uspela da izgovorim bilo je: „Zemljo, otvori se!“
Neviđene su situacije u kojima možemo da se nađemo, a sa brojem dece verovatnoća haosa srazmerno raste. Tako se jednom sestra i ja sa sitnom decom šetamo tržnim centrom, dok oni trčkaraju okolo i razgledaju. U jednoj sportskoj radnji izložene su patike nadomak ulaza i naša mlađa deca pitaju mogu li da vide patike. Mi im dozvolimo, ne očekujući sledeći razvoj situacije: Dimitrije i Sofija, oduševljeni ludim bojama patika, istrčavaju iz radnje sa po jednom patikom u rukama da bi ih nama pokazali. Senzor za krađu kreće urnebesno da pišti, dok deca trče prema nama a prodavačica za njima! Jedino što sam uspela da izgovorim bilo je: „Zemljo, otvori se!“ Sreća, pa je prodavačica shvatila da nije bilo krađe sa predumišljajem već utrkivanja ko će pre stići do mame i pokazati joj patike koje mu se dopadaju. Naravno da smo posle toga bile opreznije kada bi se našle u sličnim sitacijama. I naravno da nam je olakšavajuća okolnost to, što ne idemo često u tržne centre.
