Kad te dete izblamira…

Neviđene su situacije u kojima možemo da se nađemo, a sa brojem dece verovatnoća haosa srazmerno raste. Kada postanete roditelj otkrijete čitav jedan svet blamiranja…

Piše: Jasmina Jovanović

Kada su mi deca bila manja bilo mi je sasvim očekivano (iako neprijatno i dosadno), da im se, gde god odemo u goste ili samo navratimo, nezavisno od vremena koliko se zadržavamo – obavezno piški (ako ne i ono drugo). Sa starijom ćerkom smo prošli jedan period kada je u gostima morala nešto da slomi. Slučajno, naravno, zbog čega nam nije bilo manje neprijatno. Sreća naša, pa niko od ljudi sa kojima se družimo nema ništa iz dinastije Ming ili nešto slične cene. Zaista, onog trenutka kada postanete roditelj otkrijete čitav jedan svet blamiranja…

Desila se i situacija da sam, pošto živimo u predgrađu pa nam je letnji red vožnje baš proređen, prišla lepo vozaču i objasnila mu da moja trogodišnja ćerka mora tamo gde i car ide peške, ali da nam sledeći autobus, što on zna bolje od mene, polazi za 42 minuta, a napolju je 42 stepena, pa ako bi on mogao… Prekinuo me je u pola rečenice, nasmejao se i rekao:”Naravno da ću Vas čekati. Ostavite slobodno torbu u autobusu.“ I danas, mnogo godina kasnije, kada ga sretnemo mi mu se javimo i pitamo ga za zdravlje.

Sledeći put sam utrčala u autobus, sa dvoje dece, par kesa, torbom, kišobranom i jaknama koje su skinule – ne primetivši da je torbica mlađe ćerke ostala na klupi. Samo što je autobus krenuo, Sofija je vrisnula: „Moja torbica!“ Poznajući temperament svog deteta i ljubav prema roze torbici u obliku kuce, izbor je bio sledeći: ili da vrišti narednih 11 kilometara do kuće ili da opet pitam vozača (sreća moja pa se menjaju) da sačeka da istrčim po torbicu. Nenaviknut na ovakve dečije mini-drame, zaustavio je bez reči autobus i sačekao da istrčim i uzmem torbicu sa klupe, ostavljajući da me u autobusu čekaju deca, kišobrani, kese i zapanjeni putnici. Torbica kuca je spašena, a ja zapamćena od strane putnika.

“Senzor za krađu kreće urnebesno da pišti, dok deca trče prema nama a prodavačica za njima! Jedino što sam uspela da izgovorim bilo je: “Zemljo, otvori se!“

Neviđene su situacije u kojima možemo da se nađemo, a sa brojem dece verovatnoća haosa srazmerno raste. Tako se jednom sestra i ja sa sitnom decom šetamo tržnim centrom, dok oni trčkaraju okolo i razgledaju. U jednoj sportskoj radnji izložene su patike nadomak ulaza i naša mlađa deca pitaju mogu li da vide patike. Mi im dozvolimo, ne očekujući sledeći razvoj situacije: Dimitrije i Sofija, oduševljeni ludim bojama patika, istrčavaju iz radnje sa po jednom patikom u rukama da bi ih nama pokazali. Senzor za krađu kreće urnebesno da pišti, dok deca trče prema nama a prodavačica za njima! Jedino što sam uspela da izgovorim bilo je: “Zemljo, otvori se!“ Sreća, pa je prodavačica shvatila da nije bilo krađe sa predumišljajem već utrkivanja ko će pre stići do mame i pokazati joj patike koje mu se dopadaju. Naravno da smo posle toga bile opreznije kada bi se našle u sličnim sitacijama. I naravno da nam je olakšavajuća okolnost to, što ne idemo često u tržne centre.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana