Ni familija nije pošteđena dečije iskrenosti, jer deca nisu svesna da ono što govorimo o familiji nije za javnost. Tako je jednom, otvarajući vrata nekim daljim rođecima, Teodora ljubazno rekla „dobar dan“, a zatim viknula iz petnih žila: „Tata, evo ih opet ovi ludaci!“ Na opšte zaprepašćenje i ludaka i nas još luđih, što pred detetom tako komentarišemo rođake. Od tada smo sve stilske figure upućene rođacima i komšijama, muž i ja komentarisali strogo u četiri odrasla oka. Sličnu situaciju smo doživeli i sa mlađom ćerkom par godina kasnije. Muževljeva tetka, svaki put kad dođe obema daje novac. Mi nikada, naravno, ne komentarišemo iznose (svaki iznos je dobrodošao i biće zaplenjen čim gosti odu), tako da su sramota i šok bili veći kada je Sofija, koja se i ne razume u novac (ili smo bar mi tako mislili), rekla: “Opet meni manje!“, iskreno detinje razočarana. Posle prvog minuta ćutanja u šoku, svi smo se od srca nasmejali. Tetka je znala da to nisu mogle biti naše reči, voleli smo je kao i ona nas, a i Sofija nam je kasnije objasnila da „zna da je veća crvena novčanica, od zelene koju ona dobija.“ Od tada, tetka je vodila računa o bojama novčanica koje poklanja unukama. Uvek su bile iste.
„Tako je jednom, otvarajući vrata nekim daljim rođecima, Teodora ljubazno rekla „dobar dan“, a zatim viknula iz petnih žila: „Tata, evo ih opet ovi ludaci!“
Ipak, najveći blam doživela sam u krcatom autobusu punom naših komšija i meštana, budući da je veličina sramoćenja srazmerna broju ljudi koja to vidi ili čuje. Bilo je sedam sati ujutru i svi su bili sasvim tihi. Nekoliko dana pre toga Teodora je sa tatom išla kod jednog poznanika koji ima kombi, da ga moj muž zamoli da nam preveze frižider i usisivač koji smo kupili u gradu. Na moju nesreću, Teodora je odlično pamtila ulice našeg malog mesta. Kada se autobus zaustavio na stanici koja je baš kod te ulice, Teodora je ushićeno uzviknula dovoljno glasno da nije bilo putnika koji je nije čuo: “Mama, ovde živi čika koji ti je kupio frižider i usisivač!“ Ja, zamukla pokušavam da shvatim šta dete priča. Posle par trenutaka, kada su već svi piljili u nas smeškajući se, osmehom koji znači „čuo sam dobar trač“, ja shvatim kako je ona to povezala i zašto to misli. “Ne, srećo“, kažem ja, „tu živi tatin drug koji nam je samo dovezao frižider i usisivač. On ima kombi pa ga je zato tata pitao.“ „Ne!“, tvrdoglavo viče ona, „pa on ti je kupio, išli ste zajedno u prodavnicu. Ja znam!“ Shvatim istog trenutka da je bolje da ćutim, jer ako nastavim u autobusu da joj objašnjavam, ko zna šta će još dete iskonstruisati.
Znam samo da sam jedva čekala da siđemo, da obrišem hladan znoj sa čela koji me je probio, i nikako da prođe. Takve neočekivane situacije, posebno u ranim jutarnjim satima, znaju baš da čoveku pomute razum. Naspram svega što sam doživela od dece (a samo delić je ispričan), sada je njihov uslik u prodavnici: “Jao, ovo nikad nismo jeli!“ i prst uperen recimo u ananas, samo – uobičajena pojava.
Pročitajte još i: „Mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta, sve im smeta“
