Jedan dan moj sin je došao kući vidno uznemiren. Pokušavajući da smirim svoju zabrinutost nežno sam mu se obratila: „Deluješ mi uznemireno“. Odgovorio mi je „U redu sam“, sa suzama u očima i oborenog pogleda.
„Možda ti se sada ne priča, ali razgovor o problemu može puno da pomogne“, pokušala sam ponovo.
Ali, nije bio spreman i moje reči su samo povećavale otpor. Iako sam na prvi pogled izgledala smireno, frustracija se skupljala unutra. Ja sam psihijatar—pomoći ljudima da se osećaju bolje kroz razgovor je doslovno deo mog posla. Ipak, ovde sam bila, bez rešenja sa svojim desetogodišnjim detetom, koje je očigledno prolazilo kroz teškoće, ali je odbijalo da mi se otvori. Pokušala sam sve što sam mogla, ulažući napore da ne zvučim radoznalo, nego da pokažem empatiju.
Onda mi je sinulo—moja potreba da saznam šta nije u redu bila je samo to: moja potreba. Ono što je njemu u tom trenutku bilo potrebno bio je prostor i emocionalna sigurnost. Podeliće kada bude spreman—ili možda neće—i trebalo je da oseti da će, bez obzira na to, naša veza ostati netaknuta.
Kao roditelji, s pravom naglašavamo emocionalnu svest, podstičući našu decu da govore o svojim osećanjima kako bi naučili da ih upravljaju. Ali ponekad brkamo podučavanje emocionalne svesti sa zadovoljenjem naše vlastite potrebe za kontrolom. Postavljamo pitanja ne samo da bismo im pomogli, već i da bismo umanjili sopstvenu nelagodu zbog neznanja šta nije u redu. Za osetljivu decu, ovo može delovati preopterećujuće—trebaju im vreme i prostor da obrade svoja osećanja na svoj način. Naše dobronamerno ispitivanje može delovati invazivno kada je ono što im zaista treba prostor.
Psiholog Daniel Goleman, poznat po svom radu na emocionalnoj inteligenciji, naglašava važnost emocionalne usklađenosti. Međutim, u tom trenutku sa svojim sinom, imala sam plan – želela sam da izvučem informacije. Taj plan bio je vođen mojom potrebom da ga razumem na dubljem nivou, mojom anksioznošću i željom za kontrolom. Kao rezultat toga, empatija u mom glasu bila je površna, a moja sposobnost za usklađenost je patila.
Zato sam duboko udahnula. Umesto da nastavim da tražim odgovore, zagrlila sam ga i rekla mu da ću mu dati prostor, ali da ću biti tu ako mu zatrebam.
Kasnije te večeri, otišli smo u šetnju, kao što često radimo posle večere. Hodali smo jedno pored drugog u tišini. Pronašla sam slatkiš za koji sam zaboravila u džepu. Nije bilo planirano, ali sam mu ga dala kao mađioničar koji otkriva tajnu. On se nasmejao i prihvatio poklon. Bio je očigledno opušteniji u poređenju sa popodne. Pokušala sam da se našalim da žalim što sam mu dala jedini slatkiš koji sam imala i pretvarala sam se da ću ga uzeti nazad.
„Prekasno je!“ povikao je veselo, trčeći napred sa razigranim skakanjem. „U redu! Možeš ga zadržati!“. Zagrlila sam ga čvrsto i nisam mogla da se suzdržim da ne kažem: „Mnogo te volim.“
Pogledao me je u oči i rekao: „I ja tebe volim, mama.“ Onda, sa sjajem u očima i pobedničkim osmehom, objavio je: „Ali ti i dalje neću reći šta se desilo.“
Zastala sam, dozvoljavajući njegovim rečima da se slegnu. Tada, kao da je osetio moju brigu, dodao je, s blagim prevratanjem očiju: „Ali ne brini. Nisam se povredio, i niko drugi nije. Rekao bih ti da je nešto ozbiljno.“