Nerešena separaciona anksioznost sa svojih roditelja prenosi se na decu te odrasli ljudi zavise od svoje dece čineći njih zavisnim od sebe i nesamostalnim za život.
Foto: Freepik
Piše: Sunčica Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Kada roditelj radi ono što dete može samo ili uz njegovu pomoć, ne prenosi mu funkcije neophodne za samostalan život, onesposobljava ga, a samim tim i (uglavnom nesvesno) čini ga zavisnim od njega samog – od njegovih finansija ako mu, na primer otac sinu, ne prenosi zanat i ne uključuje ga u svoje aktivnosti ili uključuje ali stalno govori verbalno i neverbalno da je nesposoban, zelen, balavac, klinac, podsmeva se, takmiči, stalno ističe kako ima više iskustva od njega i šta je sve on u životu prošao;
Ili majka koja ćerku ne uči kuvanju i govori kako će ona sama lakše, kako da se ne meša, kako ona ne zna, kako je smotana, kako će se ispržiti, povrediti, zabrljati sve…
Stereotipni su primeri ali u mojoj praksi i dalje najčešći.
I sin i ćerka dobijaju potvrdu roditeljevih reči u realnosti jer u tom trenutku jesu smotani i greše – jer uče nešto prvi put. Onda se duboko zaključava uverenje da za nešto nisu sposobni, da su zeleni, glupi itd…. Te kako uvek moraju da se oslanjaju na roditelja ili nekog drugog u životu.
Jedna majka je odrasloj ćerci rekla:”Ako ti to naučiš (da kuvaš) šta ću ti ja.”
Nerešena separaciona anksioznost sa svojih roditelja prenosi se na decu te odrasli ljudi zavise od svoje dece čineći njih zavisnim od sebe i nesamostalnim za život.
U gornjim primerima dobro je da, kada učite nešto decu, da ih bodrite dok greše, pokušavajući da ih ispravljate uz optimizam i pozitivan stav. To je naporno raditi i veoma korisno.
U partnerskim odnosima, kada jedan partner radi dosta toga umesto drugog, u pozadini može da stoji osećaj straha od napuštanja – moram sve da radim da ti bez mene ne bi mogao/mogla.
I tu možete da naslutite probleme i nezadovoljstva u odnosu “odrasli-odrasli” koji će nastati. Smanjeni samopouzdanje kod oba partnera, isfrustriranost, stalno razočarenje, povređenost, osećaj uskraćenosti, neuzvraćenosti itd…
Ali se veza ne napušta, jer je najveći strah biti sam, odnosno prevelika je separaciona anksioznost.
Izvor: Moj psiholog
Strah od škole: Zašto se javlja i šta možemo da učinimo?
Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Učimo decu od malena šta su emocije, da ih identifikuju, da ih regulišu i kako da ih upotrebe
U podkastu "Dva i po psihijatra", psihološkinja Ana Radanović govorila je o važnosti učenja dece od najranijih dana emocionalnoj regulaciji: "Emocionalna regulacija je jedan od osnovnih korelata teškoća mentalnog zdravlja...
Povezanost žvakanja hrane i razvoja govora
Uzimajući u obzir sve brži ritam života, ali i razvijenost prehrambene industrije, koja nam sve više nudi prerađenu, mekanu hranu, koju ne treba previše žvakati, ne čudi nas činjenica da...
Kada dobrota roditelja prelazi u glupost? Kada ne dobijate zahvalnost i mirite se sa tim
Idealna slika zapravo izgleda ovako: roditelj pruža iz ljubavi, a dete prima sa zahvalnošću. Tada su svi srećni, to je slika harmonije koja ispunjava srca svih uključenih, ima tendenciju da...
Ako je vaše dete je barometar vaše sreće, očekuju vas problemi
Moguće su situacije kada odrasli sin ili kćerka, iako već uveliko imaju svoje porodice, ne mogu da donesu neku veću (ili čak manju) odluku u dogovoru sa partnerom, nego moraju...
Nema komentara.