Nerešena separaciona anksioznost sa svojih roditelja prenosi se na decu te odrasli ljudi zavise od svoje dece čineći njih zavisnim od sebe i nesamostalnim za život.
Foto: Freepik
Piše: Sunčica Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Kada roditelj radi ono što dete može samo ili uz njegovu pomoć, ne prenosi mu funkcije neophodne za samostalan život, onesposobljava ga, a samim tim i (uglavnom nesvesno) čini ga zavisnim od njega samog – od njegovih finansija ako mu, na primer otac sinu, ne prenosi zanat i ne uključuje ga u svoje aktivnosti ili uključuje ali stalno govori verbalno i neverbalno da je nesposoban, zelen, balavac, klinac, podsmeva se, takmiči, stalno ističe kako ima više iskustva od njega i šta je sve on u životu prošao;
Ili majka koja ćerku ne uči kuvanju i govori kako će ona sama lakše, kako da se ne meša, kako ona ne zna, kako je smotana, kako će se ispržiti, povrediti, zabrljati sve…
Stereotipni su primeri ali u mojoj praksi i dalje najčešći.
I sin i ćerka dobijaju potvrdu roditeljevih reči u realnosti jer u tom trenutku jesu smotani i greše – jer uče nešto prvi put. Onda se duboko zaključava uverenje da za nešto nisu sposobni, da su zeleni, glupi itd…. Te kako uvek moraju da se oslanjaju na roditelja ili nekog drugog u životu.
Jedna majka je odrasloj ćerci rekla:”Ako ti to naučiš (da kuvaš) šta ću ti ja.”
Nerešena separaciona anksioznost sa svojih roditelja prenosi se na decu te odrasli ljudi zavise od svoje dece čineći njih zavisnim od sebe i nesamostalnim za život.
U gornjim primerima dobro je da, kada učite nešto decu, da ih bodrite dok greše, pokušavajući da ih ispravljate uz optimizam i pozitivan stav. To je naporno raditi i veoma korisno.
U partnerskim odnosima, kada jedan partner radi dosta toga umesto drugog, u pozadini može da stoji osećaj straha od napuštanja – moram sve da radim da ti bez mene ne bi mogao/mogla.
I tu možete da naslutite probleme i nezadovoljstva u odnosu “odrasli-odrasli” koji će nastati. Smanjeni samopouzdanje kod oba partnera, isfrustriranost, stalno razočarenje, povređenost, osećaj uskraćenosti, neuzvraćenosti itd…
Ali se veza ne napušta, jer je najveći strah biti sam, odnosno prevelika je separaciona anksioznost.
Izvor: Moj psiholog
Strah od škole: Zašto se javlja i šta možemo da učinimo?
Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Dr Ranko Rajović: Neće se to baš meni i mom detetu dogoditi
Većina ljudi se ne zamara da li će se dogoditi nešto loše za dan, dva ili godinu dve. To je odbrambeni mehanizam, koji je razvijan hiljadama godina. Zamislite situaciju gde...
Dr Olivera Aleksić Hil: Našoj deci sve češće potreban psihijatar
Dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje, rekla je da u vreme pandemije roditelji imaju veće brige, zbog čega ispaštaju i oni ali i deca. “Stres,...
Šta niste znali o levorukoj deci
U svetu punom dešnjaka levoruke osobe su ipak retkost. O njima postoji puno mitova i priča. Neki kažu da su umetnički nadareniji od dešnjaka, a neki da su naučili da...
Kako prevariti dečake koji piške u krevet
Piše: Кatarina Murašova Čak i deca koja nisu tako mala piške u krevet. Medicinski rečeno imaju enurezu. Ta pojava je daleko češća nego što misle oni koji se nikada nisu...
Nema komentara.