Mama toliko voli more, da je sa jednog od njih donela palmu. Na tesnom prostoru između betona, mama je odlučila: to prkosno parče zemlje biće palmin novi dom. Palma se složila (mami je teško protivurečiti, ali psssst, ovo u poverenju).
Tako se u naše dvorište uvukao sirtakični Afitos.
Zapravo, mamu interesuju i dobre žurke. Skoro je na proslavi prijatelja đuskala do te mere da se osoblje restorana zabrinulo hoće li ova žena sutra moći da stane na noge.
Neki dan mi priča kako je bole leđa.
A ne bole te kada đipaš, pitam je.
„Ne bole!“, kaže mi mama-devojčica.
Dok ja sanjam kako vozim kadilak kroz Teksas, sa slamnatim šeširom na glavi, mama mi preti da će me za taj isti šešir skratiti. Spremna je da sruši moju kaubojsku karijeru, jer – mama je Indijanac, na strani slobode i prava, na strani naizgled slabijih.
„Vidi kakva je moć u Indijancima.“
Gledam, mama.
Slušamo Kondorov let. Mamina krila su, shvatam, vezana za zemlju, pleme, magiju života.
Bog ima deset zapovesti.
Mama ima jedno: Samo neka je pošteno!
Mamu ne interesuju samo lude žurke, već i latino-melanholične. Da zapali cigarilos (uprkos mom gunđanju) i sluša Buena Vista Social Club.
„Kada su Huanica i Čan Čan
sejali pesak na plaži
način na koji je ona pomerala sito
izazva u Čan Čanu osećaj sramote“
Mami su oči pune suza.
Neke su tuge kosmičke.
Takve se nikad ne isplaču.
Mamu interesuje ne samo more i ne samo žurke, interesuje je i da sedimo na bedemu i ogovaramo nepoznate ljude koji tuda prolaze.
Zašto ovo radimo, pa iz štosa, kaže.
Vežbamo ironiju, ali i samoironiju. Mama ume da nas sve isecira, kao žabe na biologiji. Niko kao mama ne ume da me ispresuje kao da sam žalfija iz herbarijuma.
Da je nadgovori ne može ni Demosten (ne znam zašto ja pokušavam, unapred osuđena na neuspeh).
Bolje joj leži diktatura nego Putinu. Lagano mogu da je vidim kako pritiska crveno dugme i njemu psuje mamu maminu neodlučnu i stratešku. A onda diže i Putina i sebe u vazduh. Zavesa se spušta.
Ova planeta ne zaslužuje da živi, mama je zaključila. Ne bi me začudilo da u ponoć prvog januara zamišlja želju da nas udari neka kometa. Isto tako mogu da zamislim mamu kako se moli da svi mi – slušajte dobro – svi mi, i oni koji su je ujeli nekad za srce, budu spašeni.
Sigurna sam: u apokalipsi, mama bi razmišljala o svima i o svemu.
Obavezno o svom cveću. Palmu bi stavila pod mišku, bacila bi pojas za spasavanje i psu od koga ima fobije.
Mamu ne interesuju samo topla mora, interesuju je i lepi tanjiri. Imamo 78 servisa za ručavanje.
Novogodišnji ukrasi. Imamo ih blizu tone. (Gospođa ne može da ponavlja svake godine isto, podnoviti se mora.)
Interesuje sve u vezi sa neimarstvom, crnotravska žila kuca u njoj, uzbuđuje je arhitektura, svakoj kući bi dodala neki balkon, zgradi promenila fasadu, ni Kinezi ne bi mogli da grade brzinom kojom ona smisli.
U svim domovima sveta, tvrdi, žena je temelj.
Poznaju je sve radnje u gradu, šoping centri joj se klanjaju kad je vide, mama nije kockar, ali je rizikant, često ni od čega stvori nešto.
I moja mama je čarobnica, mogla bih da se pohvalim svakom detetu.
Mogla bih da se pohvalim i da je moja mama jednom bila heroj, a ja ćerka Snežane, one mlade, uvek doterane žene, govorili su o njoj sa divljenjem, sa strahopoštovanjem, mogla sam da ih čujem u prodavnicama kako pominju njeno ime, mogla sam da rastem, i jesam rasla.
Imala je mama te neke visoke potpetice, teget plišane, kad se vrati s posla, krišom sam ih obuvala (i prava je sreća što ih nisam skršila kao tati što sam sredila gramofonsku ploču), stajling trenerica sa medama upotpunjavala sam maminim đinđuvama.
Ovo drugo i dalje radim. Potpetica nemamo u ormanu. Ponekad me, u prolazu kroz teget dane, pomisao na to probode oštrije nego gramofonska igla. Pošto nema krvi, nastavljam dalje.
Samo neka je pošteno, i neka je more živo!
Mama, sada sam ja mlada žena, drugačija od tebe, manje doterana, nesumnjivo bez zabeleženih herojstava.
Mama, sada sam ja mlada žena, ali i ti si to, za mene: uvek mlada, uvek tako puna muzike, uspravna i kad te leđa bole.
Kubanka na srpskom tlu, diktator koji je grlio nemoćne, Indijanac koji je sačuvao svoju zemlju.
Mama, ti si moj Kremlj ali i sejanje peska na plaži, moja slabost kad me razjariš, moj šoping mol za samousluživanje, bez obaveze plaćanja.
Mama, ti si ruke kojima miluješ svekrvu, kojima svojoj majci menjaš pelene kao što si i meni, ti si ruke kojima za dva sata spremiš raskošno Badnje veče, ti si ruke radosno podignute u vazduh umesto vatrometa, ti si ruke pomalo suve i ispucale od rada, ali najnežnije na svetu, ruke u koje i danas volim da uđem, ko u toplo more.
Živi, mama! ❤️
I : živele nam mame!
Srećan mi dan kad si se rodila!
Autor: Milica Vučković
