Većina roditelja prepoznaće se… Šetate se sa podmlatkom, srećete nekog poznanika kojeg dugo niste videli, a klinac se krije iza vaših nogu, držeći vas za farmerke i izbegava i kontakt očima, a kamoli konverzaciju.
Ovo je sasvim normalna dečja faza, ali kako da znate kada prirodan deo odrastanja i sazrevanja preti da se pretvori u nešto što je razlog za zabrinutost i na čemi treba da se radi? Evo šta kažu psiholozi.
Deca koja su stidljiva, oklevaju da uspostave kontakt sa drugima, bilo da su u pitanju odrasli, bilo njihovi vršnjaci, povučena su i mnogo češće se igraju sama nego druga deca njihovog uzrasta. Ponekad, malim stidljivcima treba samo više vremena da se „oslobode“ i „otkrave“, a nakon toga, kad „ispitaju teren“ stupaju u normalnu komunikaciju sa drugima.
Prirodno je da deca donekle zaziru od odraslih, ali ako se vaše dete uvek igra samo, čak i ako je okruženo drugom decom, trebalo bi da se pozabavite time.
Jer igra sa vršnjacima način je da deca uče o međuljudskim odnosima, da stiču veštine u pregovaranju i dogovaranju, da vežbaju razumevanje tuđih osećanja ali i iskazivanje svojih. I ta spoznaja sopstvenog mesta u svetu dragocena je.
Upravo je to razlog da ohrabrujete dete da svoju stidljivost prevaziđe. Ali ne na „što si tako tunjav“ način. Aktivno radite na tome, zajedno. Posvetite vreme tom problemu i budite strpljivi. Planirajte viđanja sa prijateljima koji imaju decu, ali neka dete vidi da se tome radujete, da je to nešto u čemu ćete zajedno uživati, nešto što je lepo i pozitivno.
Pročitajte i ovoPomozite deci da prevaziđu stidljivost
Razgovarajte sa detetom, ako ga interesuje recimo slikanje ili vajanje, ako bi želelo da se bavi nekim sportom, pustite ga da samo odabere „školicu“ u kojoj bi želelo da to radi. Važno je da dete oseti da ima pravo na sopstveni izbor i sopstvenu volju.
Ako je detetu neprijatno, i vidite da ga to tišti, nemojte ga prisiljavati ni na šta, ali mu ponudite pomoć. Pokažite mu da razumete kako se oseća i ohrabrite ga. Ako je igraonica preveliki „zalogaj“, zamolite ga da ode u prodavnicu i kupi vam nešto što vam treba. Ili, ako je dete mlađe, sačekajte ga ispred radnje dok ono kupuje. Tih pet minuta neprijatnosti biće ubrzo zaboravljeno, kad ga preplavi ponos zbog uspešno obavljenog „zadatka“.
I još nešto. Nemojte decu od malih nogu učiti da će ih svi ljudi uvek voleti. Niti da će se svima dopadati. Niti da će svi uvek želeti da se igraju sa njima. Prosto – jer to nije istina. Ako ih naučite da su mali prinčevi ili princeze, prvi put kad se suoče sa realnošću koja i u parkiću, nažalost, može biti surova, može se desiti da im samopouzdanje bude ozbiljno ugroženo.
Ono čemu treba da ih učite jeste da ćete ih vi uvek voleti. Da će se vama uvek dopadati. I da ćete uvek želeti da provodite vreme sa njima.
I da se nikad, nikad ne boje. Ni mraka, ni babaroge. Ni policajca, ni lekara. Ni starijih, ni vršnjaka. Ni jačih, ni siledžija. Ničega i nikoga. Razbijen nos koji put, ako se desi da braneći se izvuče deblji kraj, mnogo je manja šteta od slomljenog duha u najranijem uzrastu.
Izvor: Mondo
