Kako deca uče da hodaju? Tako što se hrabro puste i zakorače. Odreknu se sigurnosti oslonca i prepuste svojim nogama i svojoj proceni.
Naravno da bude čupavo. Zanesu se, zatrče, pa bupnu. Malo plaču, jer nije prijatno, ali opet ustanu i nastave. Priroda se postarala da instinkt nadjača strah. Priroda se takođe postarala i da budu pod budnim okom roditelja, koji ih štite od njihove iluzije svemoći i srljanja u opasnosti. I što je jednako važno, priroda se postarala da budu prilično otporna na sve te bliske susrete sa tvrdom podlogom, i da modrice, čvoruge i odrana kolena budu prolazne boli koje ne ostavljaju trajne posledice.
Šta bi bilo da priroda decu nije u ovom uzrastu opskrbila neustrašivošću? Verovatno se ne bi usudila da se “puste” u nepoznato, ili bi ih prvi bolni pad potpuno obeshrabrio. Nikada ne bi mogla da nauče da hodaju. Nikada ne bi ni saznala da mogu da hodaju. Stati na svoje noge je cilj do koga se stiže trpeći nesigurnost i bol zbog načinjenih grešaka. Moramo određeni broj puta da padnemo, da bismo naučili da držimo ravnotežu. Jedino tako ćemo saznati šta je prebrzo, šta je presporo, šta je presigurno a šta suviše bojažljivo.
Kako ovu lekciju možemo upotrebiti u roditeljstvu?
Ono zbog čega mi se roditelji najviše javljaju radi individualnog rada je upravo – problem prohodavanja. I to ne njihovog deteta, nego njih samih. Na šta mislim?
Pre svega, na oslobađanje od straha da je svaki njihov postupak presudan, i potencijalno trajno oštećujući za dete. Posledica ovog straha je da se roditelji ne usuđuju da se “puste “ i odvoje od oslonca, u vidu ovog ili onog saveta koji su dobili od ovog ili onog stručnjaka, i rizikuju da naprave neki korak “na svoju ruku”. Zbog toga se osećaju nemoćno i dezorijentisano svaki put kada ono što su pokušali da primene na osnovu svih tih pročitanih knjiga i odgledanih reels-ova ne daje rezultate.
Ne mogu da naviknu dete da se uspava. Ne mogu da ga odviknu od nošenja. Ne mogu da ga nauče da se samo spremi za vrtić. Ne znaju kako da mu nametnu granice i strukturu. Ne mogu ništa, zato što način na koji pokušavaju ne deluje, najčešće jer se plaše da će njihova odlučnost i nepokolebljivost povrediti detetove emocije i da dete to neće moći da preboli.
Znaju roditelji da postoje i drugi načini, osim da se oslanjaju na detetovu dobru volju i lepo raspoloženje. Znaju, ali to je već otiskivanje u nepoznato. Šta ako to za dete bude previše grubo, previše bolno, šta ako pomisli da ga ne razumemo, ne prihvatamo, ne volimo?
Zato roditelji dolaze po precizna uputstva – šta je prava mera. Osećaju da je ono što rade previše blago, ali ne znaju gde počinje previše grubo. Trebaju im tačne koordinate. Jasno ucrtan pravi put.
Ali tih koordinata nema. Kao što ni detetu ne možete dati tačno uputstvo za hodanje, već mora samo naučiti da održava ravnotežu, tako ni roditelju ne možete reći šta tačno da radi. Zamislite da roditelj stalno korača pored deteta i govori mu “Sad podigni levu nogu! Sad zabaci ramena… sad se nagni malo na desno!” Čak i da je to fizički moguće, na duži rok ne bi imalo nikakvu korist za dete, kao što rešenje nije ni da kouč stoji ceo dan pored vas i govori vam šta tačno da kažete ili uradite.
Dakle, i roditelj mora naučiti da korača sam. Smernice jesu od pomoći, ali, kao što svaki roditelj brzo uvidi, često ih je teško ili nemoguće preneti u realne situacije i biti siguran da je to – to. Zato nekada morate da se pustite i zatrčite. A onda, sasvim moguće – i bupnete. Shvatićete da ste bili prestrogi, pregrubi. Da niste imali dovoljno sluha za detetove trenutne emotivne potrebe. Da se osećalo loše. Da je trebalo da budete za trunčicu blaži.
Ali nećete uvek bupnuti. Može se isto tako vrlo lako desiti i da se prijatno iznenadite. Da ono što vam je delovalo rizično, prestrašno – dete zapravo vrlo lepo prihvata. Shvatićete da nije od najtanjeg porcelana kao što ste ga zamišljali i da može da podnese da nije uvek po njegovom, i da ima u sebi kapacitet da se izbori sa svojim emocijama umesto da vi stalno “hodate po jajima”.
Srećna okolnost je da je priroda sve to već uzela u obzir. Svi roditelji otkako je prvi čovek stao na dve noge i prohodao – prave greške. Da deca nisu prilično otporna na emotivne “modrice”, “čvoruge” i “ogrebotine” koje odvajkada zadobijaju od roditelja koji pokušavaju da pronađu “tačne koordinate”, odavno nas ne bi bilo na planeti.
Nije strašno ako ste danas izgubili živce posle teškog dana na poslu i izvikali se na dete koje je počelo da kmezi zato što nećete odmah da ga vodite u park. Loše je ako to radite svaki dan. Nije strašno ako ste sinoć probali da naviknete dete da se uspava samo i pustili ga da neutešno plače. Ako ste zaključili da je to pogrešan način jer je dete jako dugo bilo uplašeno i tužno, i sledeće večeri promenili pristup, dete će brzo zaboraviti na ovu emocionalnu “modricu” jer poseduje veliku psihološku otpornost. Dete je odličan statističar koji ume dobro da oseti ako ste u većini slučajeva topli i podržavajući, i da vaše povremene grubosti i neodmerenosti podvede pod “statističke greške”. Ali možda ste zapravo shvatili da je dete posle par minuta plakanja lepo zaspalo i da je dovoljno zrelo za ovu promenu? Često nećete moći da saznate šta je prava mera ako se ne usudite da probate.
Dakle, nema prohodavanja bez bolnih padova. Samo, ako nam je za utehu, kada je roditeljsko prohodavanje u pitanju, greške u koracima su često bolnije za nas roditelje nego za decu. Dete će zaboraviti za dan-dva, a mi ćemo pamtiti, premotavati u svojoj glavi i krčkati se u griži savesti danima, nedeljama. Sve dok ne prihvatimo da je sve to deo prohodavanja.
Loše je kada odmah počnemo previše sigurno da marširamo, gazeći bez mnogo obzira detetove potrebe i osećanja. Tada ne ostaju samo modrice, već i nrane, koje ne zaceljuju za par dana niti same od sebe. Ali ukoliko pažljjivo koračamo i spremni smo da učimo iz svojih padova, vremenom ćemo steći sigurnost i naći dobar balans. U suprotnom, ako se ne usuđujemo da se pustimo, nećemo ni saznati da možemo sami da hodamo, i stalno ćemo tražiti ruku za koju da se uhvatimo.
Izvor: jovanapapan.substack.com
