Kako da učiš u vanrednim okolnostima (ideje i predlozi)

Nameštaš krevet, provetravaš sobu, prljave stvari u kupatilo, a ne po podu i krevetu! Učionica je spremna, doručkuj, pa nastava može da počne!

Draga deco, dragi đaci,

Predlažem vam jedan izazov! Budite sami sebi nastavnik!

Kako da iz ove sasvim nezavidne i nenormalne situacije izađemo bolji, zreliji, spremniji za novi početak i normalan život?

Pazi, dragi učeniče, ma koliko se sad svi trudili da ti na najbolji način ,,prinesu’’ sva znanja na sve moguće moderne načine, shvati da si sada ti glavni i odgovorni u svemu tome. Ti si sada i odeljenski starešina, i nastavnik svog omiljenog predmeta, pa i nastavnik onih predmeta koje ne voliš… Ti si i sopstveni trener… A moraćeš da budeš i tetkica koja te tera da pustiš vodu i opereš detaljno ruke.

Slušaj, najbolji učeniče, (moraćeš i to da budeš), sad od tebe sve zavisi! Spremi se da od sada odmah postaneš odličan nastavnik samom sebi! Menadžer znanja, direktor učenja (ako ti bolje zvuči)!

Prvi i osnovni korak: ustaješ u određeno vreme. Neka to bude ujutru, molim te! Važno je zbog imuniteta, a i zbog učenja. Obavezno lična higijena! Nemoj slučajno da dozvoliš da ti đak (ti, kapiraš?) bude u pidžami, krmeljiv i nikakav.

Nameštaš krevet, provetravaš sobu, prljave stvari u kupatilo, a ne po podu i krevetu! Učionica je spremna, doručkuj, pa nastava može da počne!

Evo jedne zgodne ideje za tvoju ličnu nastavu: počni da vodiš dnevnik. (Pa stvarno, kakva bi to bila nastava bez dnevnika!) Uzmi jednu svesku koja će ti biti Dnevnik. Možeš da joj daš ime, tipa, ,,Učenje u doba korone” ili ,,Ono kad si sam svoj nastavnik” ili, jednostavno, ,,Moj dnevnik”. To će biti sveska u kojoj ćeš svakoga dana (ali baš svakoga!) pisati sve što ti pada na pamet: od onoga kako se osećaš, preko svojih planova za život i učenje, do dobrih fora, viceva i anegdota koje čuješ.

Pisanje dnevnika je mnogo moćna stvar! Pisali su ih svi veliki ljudi: od naučnika, do pesnika, od zaljubljenih devojčica i dečaka, do kapetana prekookeanskih brodova i vojskovođa. Kad pišeš dnevnik, događa se nešto mnogo važno: suočavaš se sa samim sobom, sređuješ svoje misli, razvrstavaš probleme, odvajaš bitno od nebitnog, prestaješ da se bojiš, ili shvataš da treba da budeš oprezan. Upoznaješ, stvarno upoznaješ, samog sebe, a to je najveća mudrost! (Znači li ti što je baš nešto tako rekao mudri atinjanin Sokrat? Ne, nema veze…)

A znači li ti nešto ona hrabra i draga devojčica na koju mora da si već pomislio? Ona mesecima, godinama nije smela nikuda van svog ,,skrovišta”, jednog tavana u Amsterdamu koji je bi bio prava zatvorska ćelija da Ana nije pisala svoj dnevnik. Čovek shvata vrednost nečega tek onda kada to izgubi.

Direktore sopstvene škole, ne zaboravi na roditelje! Oni su važni u obrazovanju skoro koliko učenici i nastavnici. Oni ti mogu pomoći, ali možda sada nisu u stanju. Idu na posao, ili su nesrećni jer nemaju posao, brinu se za osnovne životne potrebe, za svoju decu i za svoje stare roditelje… Učeniče – nastavniče, zaštiti ih malo, biće im mnogo lakše ako vide da se ti sam brineš o sebi i da si organizovao svoje učenje.

Hajde za početak da ni od koga ne očekuješ ništa. Dok krenu obrazovne emisije na RTS-u (verujem da će biti ok, možda ne kul, ali sigurno ok), digitalne platforme… ti si već otvorio/la svoju obrazovnu ustanovu u kojoj odlično shvataš šta tvom đaku odgovara, kako i šta voli da uči, kada mu prija da uči.

Pozdrav,

Nula dies sine linea (ni jedan dan bez crte, napisane reči, ili bilo čega urađenog)! Zanimljiva rečenica da postane moto jednog Dnevnika.

Ili ona paradoksalna rečenica, a takve su uvek zanimljive, koju sam juče čula od jednog lekara: ,,Zbijmo redove, razmaknimo se!”

Duška Milosavljević

Podeli tekst: