Prosvetna aristokratija u svome radu rukovodi se sistemom Zavadi pa vladaj. Kako bi ispunili sve što su naumili, na suptilan način su se dosetili i formirali po školama takozvane Stručne timove, koji će na licu mesta nadgledati neophodne reforme. Ti stručni timovi, već poznati po nazivima uskoci ili trojke (zbog toga što obično idu po troje), posećuju časove svojih kolega, ocenjujući i procenjujući njihov rad. Da mi je znati, zašto su pojedinci uvrteli sebi u glavu da su nešto preterano stručni ili stručniji od drugih da se stavljaju u situaciju da sude o radu drugih. Na ovaj način se stvara nezdrava atmosfera u školi kao zajednici i na taj način se njeno biće podriva iznutra. Predlažem onima koji bez ikakve loše namere ulaze u takozvane Stručne timove, da ih odmah napuste. Da bi sistem na još bolji način bio obezbeđen, direktor sa ostalim službama u školi (mislim na Psihološko – pedagoške službe) posećuje časove i kontroliše potrebnu papirologiju. Papiri su najvažniji, po njima će nas pamtiti, jer ćemo svoj identitet i izgubiti. Sistem je sto posto siguran uvođenjem trećeg činioca, koji se zove Eksterna inspekcija. Da se ono što je nametnuto primenjuje u praksi, konačnu ocenu daje Eksterna inspekcija i to u skladu sa brojčanim ocenjivanjem u Osnovnoj i Srednjoj školi. Ako neka škola želi veću ocenu, to znači da odvoji više novca na papir kao potrošni materijal. Više papira je dovoljan znak da vi kao profesor dobro radite svoj posao, da se usavršavate i da postoji mogućnost da svoju bednu mesečnu crkavicu jednog dana zaradite u jednom danu kao predavač na jednom od ponuđenih akreditovanih seminara.
Mogu li da kažem Ne, da ne želim u taj Tor, mogu li barem da mekećem i da time izrazim neslaganje sa ovim načinom ubijanja prosvete, ubijanja i ponižavanja svakog prosvetnog radnika, uništavanjem učenika koji su nam dati na vaspitavanje? Napomenuo sam da su zakoni i pravila relativni, odnosno sve je relativno i prolazno. Da li treba da iz jednog Polisa pređem u drugi, zbog toga što tamo vladaju druga parvila i druge etičke norme, koje su isto tako relativne i prolazne? Dokle čovek može da ćuti pa da prozbori i izusti nešto čime bi pokazao svoju slovesnost i to da se razlikuje od beslovesne životinje? Uskraćujući sva prava učitelju, nastavniku i profesoru, a nasuprot tome davajući sva prava učenicima (samo ne znam koja su im bila uskraćena), dolazimo u situaciju da učenici vaspitavaju nas i da oni koji nisu prošli sistem obrazovanja postavljaju nama norme kako da se ponašamo. Njihovo pravo da oni nas vaspitavaju učenici prenose i na svoje roditelje, tako da su i oni u mogućnosti da posećuju naše časove, da nas ocenjuju i sugerišu kako bi smo trebali da se ophodimo prema njihovoj deci. Bumerang kako god da baciš on se uvek vraća tamo odakle je krenuo. Da bi smo učestvovali u formiranju jedne zdrave ličnosti, moramo neprekidno utabavati staze, krotiti neukrotive, usmeravati na prave puteve i svoja pozitivna iskustva ugrađivati u nezrele i neformirane ličnosti. Škola više ne liči na domaćinsku kuću u kojoj je svaki nastavnik prevashodno roditelj učeniku, čiji je najveći cilj da to dete izvede na pravi put, da od njega stvori dobrog čoveka, dobrog domaćina, zdravu ličnost koja će sutra druge izvoditi na put. Škola je postala Kuća velikog brata u kojoj se svaki vaš pokret prati, u kojoj možete opstati samo ako poštujete pravila igre koja su kao i u svakom rialitiju suvišna za komentarisanje.
Škola je postala jedna trošna kuća sa namerom rušena i spolja i iznutra. Škola je postala obrazovna ustanova iz koje izlaze neobrazovani u kojoj važe sve vrednosti svih postojećih rialitija, u kojoj te vrednuju po tome koliko uspešno pratiš sve te servirane trendove i ukoliko tvoj glas podseća na ćutanje i odobravanje. Ne bih želeo da se poredim sa životinjama jer po mnogo čemu su uzvišenije od nas ljudi; već mi moja slovesnost sa svim njenim manama koju životinja ipak ne poseduje, ne dozvoljava da kažem, Amin, na sve gore navedeno.
Bumerang je krenuo nazad i ruši sve pred sobom i već je počeo da ruši i nas ovako slabašne. Rekao sam, Ne, i ne želim u taj Tor. Iako sam oružje napunio ćorcima i sve uzaludno ispalio, opet vam kažem, Ne. Ne želim da učestvujem u samoubistvu tražeći vodu na tuđem izvoru.
Izvor: Vanja Dimitrijević /Zelena učionica
