Kako i kada je žena ženi postala krvnik?

Znam da nismo svi svaki dan ni lepi ni sposobni da budemo radosni, ali možemo li da ne budemo pakosni: Da ne budemo smrknuti, da nam nisu drugi krivi za sve što nemamo.

Piše: Jasmina Jovanović

Onomad, nedelju dana pre svih ovih praznika bila sam svedok nesvakidašnje scene. A, opet, da li ima u ovoj zemlji nešto što je nesvakidašnje, nešto što još nismo videli, pitam se? I shvatam da su samo dobrota i ljudskost nesvakidašnji, a da smo sve druge scenarije već videli.

Čekala sam autobus pri povratku kući sa posla, i na toj stanici, kao i uvek nije bilo mnogo ljudi. Jedna perfektno sređena devojka jedina je svojom pojavom privlačila pažnju, obučena po poslednjoj modi ali sa stilom, ukusno, savršene frizure, skupih čizama i još skuplje tašne. Naravno neizbežan telefon i prilično tanka i dugačka cigaretica u drugoj ruci.

Kroz koji minut stigla je još jedna devojka, bez ičega na sebi što bi je izdvojilo u masi devojaka koje nose zimi crne jakne i čizme “agsice“, smeđa ravna kosa skupljena u rep i odsustvo šminke. Još jedna od nas kojoj se upravo završila smena… pomislih.

I da je bilo koji od tri autobusa odmah došao i neko od nas otišao svojim putem, možda se sve ovo ne bi ni dogodilo. Možda bismo bili uskraćeni za scenu koja je po emocijama koje je izazvala, mogla dobiti Oskara. Devojka u crnoj jakni prilazi sređenoj devojci i traži joj jednu cigaretu, i mi, ma koliko neslušali, ne možemo da ne čujemo kako se prosto pravda: – ostavila sam pre godinu dana… ali danas su me tako iznervirali na poslu…

Sređena devojka, podiže obrve i naoštrava pogled. Ne deluje oduševljeno što joj se ova obraća i jednim snishodljivim i brzim pogledom skenira devojku u crnoj jakni od glave do pete. Očekujemo da je otera, možda opsuje ili kaže da nema cigaretu, ali u jednom trenutku, nešto što je videla na licu druge žene, lomi joj masku ledene kraljice i ona se blago smeši i ubrzano pakuje telefon u džep skupog kaputa i iz svoje stilski savršene torbe vadi cigaretu utehe.

Ostatak priče, ne čujemo, ali u jednom trenutku vidimo devojku u crnoj jakni kako se okreće, i briše suze dok u jednoj ruci drži maramicu a u drugoj cigaretu. I vidimo kako je ledena kraljica stavila ruku na rame druge devojke i kako nešto priča i njene umekšane crte lica deluju utešno i milo. U trenutku kada mi nailazi autobus, meni bude skoro krivo što odlazim i što ne mogu da ostanem tu, iako žurim kući i imam mnoštvo obaveza, da uživam u tom činu ljudskosti i topline. Ulazim u autobus i poslednje što vidim je kako Nekad Ledena Kraljica vodi devojku do klupe na autobuskom stajalištu koje se prilično ispraznilo, i kako sedaju i kako je grli. Devojci u crnoj jakni je sada lice već sasvim crveno od plača i Do Maločas Ledena Kraljica je grli dok je evidentno da devojka u crnoj jakni riga, plače i da joj se tresu ramena.

Setim se reči spisateljice Habjanović Đurović:-“Žena je ženi krvnik, i to je samo dno opšteg ženskog poraza.“

I ne mogu a da se ne zapitam: Kada smo to počele da bivamo jedne drugime krvnice? Ili je tako možda odvajkada, samo mi naivno verujemo da su vremena bila bolja. Da su žene, solidarnost i podrška bile drugačije. Ko će sad to znati? I, dobro i da niko živi sad to ne zna da objasni, ali mora li danas ovako? Ova teška podela na sto i jedan tip žene. Podela od strane žena. A u stvari ne da ima sto i jedan tip, nego je svaka od nas različita, dakle milijardu tipova žena. Svaka sa svojim ličnim snom o sebi, sa svojim shvatanjem stila, savršenog muškarca i savršenog zaposlenja. Odakle nam potreba da se poredimo i da svakog spakujemo u jedan od svojih pogrešno nazvanih foldera u glavi. Da ga obeležimo. Ledena kraljica. Nadrndana. Umišljena. Obična devojka. Domaćica. Raspuštenica. Usedelica. Sponzoruša. Kakvu satisfakciju time dobijamo? I u kom smo mi folderu same sebi kad se već besomučno karakterišemo. I to samo po spoljašnjem izgledu.Uglavnom.

Neko jutro pre tog događaja na stanici, dve žene su se teško psovale isto tako u prevozu, starija žena je jedva sišla sa stepenika autobusa, a mlađa iza nje je nosila dete i plašila se, verovatno, da će joj se zatvoriti vrata pre nego što uspe da siđe. Obe su delovale školovano, fino i normalno, ali njihov rečnik i odsustvo tolerancije i razumevanja govorili su protiv njih.

1 2 Sledeća strana