Obezbedite detetu bezbedno okruženje. U trenucima tantruma dete želi da baca, da lomi, da ujeda. Dobro je da mu na dohvat ruke tada njie staklo, nož ili nešto drugo čime može da povredi sebe ili druge. Moj sin od siline emocija u tim trenucima pokušava da ujeda. Sprečim ga u tome uz kratku rečenicu “To mamu boli. Neću ti dozvoliti da me ujedeš.” Prethodnu noć se bacao po krevetu tik uz krevetac, pa sam ga delimično prdiržavala dok je vrištao, da se ne bi udario o ogradicu.
Ostavite priču za posle tantruma. Dok vrišti, dete nije u stanju da vas čuje. Ostavite sve priče i objašnjenja za trenutke nakon završetka tantruma.
Znajte da je detetu u tom trenutku najteže. Preplavi ga silina različitih emocija, nervoze i neprijatnih raspoloženja sa kojima ne zna šta će i kako će. Imate i vi kojekakve emocije u tom trenutku, ali vi ste odrasli i lakše ćete naučiti šta sa njima.
Vaše prihvatanje i nežnost su mu najpotrebniji u momentu kad se izliv emocija završi.Nemojte se ljutiti na njega. Poslednje što mu treba je još i krivica zbog emocija koje je doživeo. Ponavljajte sebi stalno da je “svaka emocija dozvoljena” da biste posle to mogli i njemu da stavite do znanja.
Pričajte mu po završetku tantruma, ma na kom uzrastu on bio. Kada je imao 12 meseci sigurno da nije razumeo šta mu ja to pričam, ali mu je prijao moj smiren ton i obraćanje. Govorio mu je da sam tu za njega i da je najgore prošlo. Sada mi je sin malo veći, pa i reči sigurno dopiru do njega. Dok se grlimo ja mu ponavljam rečenice tipa: Najgore je prošlo. Mama je tu. Bilo ti je teško jer te je obuzela nervoza/bes. Prošlo jeeee. Oterali smo gaaaa. Gotovo jeeee. Sada ćemo da uživamo. Time potvrđujem da mu je bilo teško, ali da to što je doživeo nije zabranjeno. Kao i to da će jednom svakako proći.
Uvek stavljajte do znanja da ste tu za njega. Moj nas sin pogledom stalno traži, iako mu ne prija da ga dodirujemo i da mu se obraćamo u tom trenutku. Mi ili radimo ono što smo pre toga radili, ili pokušavamo da pričamo (što je često teško jer preglasno vrišti) ili jednostavno sedimo i ćutećki čekamo da ga prođe. Ali, svo vreme smo u njegovom vidokrugu.
Sve ovo divno zvuči, ali kao što rekoh, jedno je teorija a drugo je praksa. Sve što sam vam rekla jeste iz našeg iskustva. Potrebno je vreme do svega toga doći. I mi smo još uvek na početku. Pretpostavljam da nas svakakvi “ispadi” tek čekaju.
Ko vam kaže da od početka opušteno i pribrano izlazi na kraj sa ovakvim nenadanim burnim reakcijama, taj vas laže. Ljudi smo i učimo svaki dan. I taman kada pomislimo da smo sve naučili i postavili sve bitne principe vaspitanja, dete nas iznenadi nekim novim ponašanjem koje automatski postaje još jedan izazov za nas kao roditelje.
No, u tome je i čar roditeljstva, zar ne?
Izvor: Blog Creactive
