Kako sve postižem

Piše: Jasmina Jovanović

Dešava mi se sve češće da me drugarice, poznanice i prijateljice pitaju jednu istu stvar: “Kako sve to stigneš da uradiš?“ I ja se onako na trenutak štrecnem, da se preispitam šta sam to sad uradila, pa shvatim da nisam uradila ništa posebno. Nego eto, radim, imam dvoje dece i imam okućnicu u kojoj gajim baštu. Ali većini žena naviklim da im mame ili svekrve kuvaju i peglaju, i ako ima uslova za to, gaje povrće i voće bez njihovih zaduženja, ja dođem kao neki vanzemaljski oblik života. Čudno im. Eto, one od kućnih poslova i obaveza oko dece ne stižu da sa njima negde odu. Nije bitno da li je to bioskop ili pozorište ili samo šetnja po kraju. Naravno, ovo treba napisati velikim slovima, čast izuzecima! Znam žene koje ne rade formalno na poslu, ali rade mnogo više nego mnoge koje odlaze na neka svoja radna mesta. Sve je stvar volje i organizacije.

Sve što poželim, a u skladu je sa mojim (finansijskim) mogućnostima,ja stižem. A kako, pitate se? Eto tako što sam rešila…

Zabezeknem se još više kada mi drugarica koja od obaveza ima svoj posao i zlatnu ribicu u akvarijumu kaže -„Pa, ti si jedina koja, kad god je pozovem da se vidimo, nađe vremena za kafu i viđanje! A sve druge imaju manje obaveza od tebe.“

Ja se tako lepo zapanjim, a to je u stvari bio kompliment. Treba da joj se zahvalim na njemu. Rizikujem da ovo što sledi ispadne teška samopohvala, ali oni koji me znaju znaće i da je zaista tako. Oni koji me ne znaju, neka se zapitaju, da li bi i oni mogli više da postignu. Krajnje je vreme da žena ženi bude inspiracija a ne krvnik, kao što je rekla spisateljica Habjanović-Đurović: Žena je ženi krvnik. I to je samo dno opšteg ženskog poraza.“

Za postizanje svega što čovek želi, treba samo malo hrabrosti. I stalnog podsećanja na onu poslovicu da maslina daje najviše ulja kada je najviše pritisnuta. I naravno, sasvim malo ludosti, koliko skupocenog začina. Kao recimo, kada vas drugarica pozove na dan kada se odigrava beogradski maraton i kaže da se ona, sa Banjice, ne usuđuje da krene sa decom u pozorište za koje ima karte, ali eto ako hoću ja, koja živim 20 kilometara dalje od nje, u predgrađu Beograda i isto tako imam dvoje dece, ona će mi ih ustupiti. Naravno da hoću, kažem ja. Moj muž, već naviknut na moje poduhvate, samo je promrmljao nešto sebi u bradu. U stilu – Naravno da nisi normalna. Da se razumemo, dan je bio savršen prolećni, svi smo bili zdravi i imali smo besplatne karte za divnu dečiju predstavu – znači normalna sam što sam pristala. Svi poslovi će sačekati. Ništa se neće samo uraditi. Ili, što bi rekli –Nije posao zec da umakne. Dakle, idemo u pozorište.

Bio je to neočekivano dobro proveden dan. Malo smo više pešačili, ali smo bili pripremljeni na to. Grad je bio pešački raj, sa minimumom saobraćaja i sa puno ljudi na ulicama koji nigde ne žure, koji ne idu na posao, nego eto šetaju svojim gradom, navijaju za nekog učesnika maratona ili samo upijaju dugo čekane sunčeve zrake. Kada smo došli kući, samo smo se malo ubrzali.Brže smo rasklanjili kuću, energičnije menjali posteljinu i svi se uključili u uobičajene subotnje radnje.