Deca uzrasta od pet-šest godina su negde između – nije im potrebna vaša pomoć oko svega, ali još uvek ne umeju da se organizuju i preuzmu odgovornost za svoje obaveze.
I tu često nastaje zabuna.
Ako može da pregovara kao advokat, zašto ne može da skloni igračke?
Ako zna sve dinosauruse napamet, zašto „ne zna“ da obuče čarape?
Prvi koraci ka odgovornosti: Kako školske obaveze grade samostalnu decu
Zato što razvoj nije ravna linija. On je mozaik.
Šta zapravo možemo da očekujemo?
U uzrastu od 4 do 6 godina dete:
-
voli da bude uključeno
-
želi da bude „veliko“
-
brzo plane, ali brzo i zaboravi i nastavi dalje
-
može da uradi zadatak – ali ne uvek bez podsećanja
- Advertisement -
Drugim rečima: može mnogo, ali ne dosledno.
I to je ključno.
Male obaveze koje grade veliko samopouzdanje
U sopstvenom prostoru
-
da vrati igračke i druge svoje stvari na mesto
-
da prljavu garderobu ubaci u korpu
-
da skloni svoju pidžamu posle oblačenja
- Advertisement -
U porodičnoj rutini
-
da postavi salvete ili escajg na sto
-
da pomogne oko sortiranja složenog veša
-
da zalije cveće manjom kanticom
- da pomogne i učestvuje u pripremi hrane, čišćenju kuće, spremanju dvorišta i slično
U brizi o sebi
-
da se sam obuje i obuče (makar sporije)
-
da opere ruke bez podsećanja i ode u toalet
-
da ponese svoj ranac i brine o njemu kad ide negde
Poenta nije u savršenstvu.
Poenta je u navici.
Koliko je dovoljno?
Jedna ili dve stalne obaveze dnevno su sasvim dovoljne da kod deteta pokrenu ono što je potrebno – a to je osećaj važnosti, odgovornosti i zadovoljenje njegove potrebe da se oseća „velikim“.
Predškolac ne uči kroz količinu, već kroz ponavljanje i sticanje rutine.
Ako danas tražimo pet stvari, a sutra nijednu, zbunićemo ga više nego što ćemo ga naučiti.
Doslednost gradi odgovornost.
Preterivanje gradi otpor.
Zašto ponekad odbijaju i ono što mogu?
Zato što su i dalje mali.
Kada kažu „neću“, to često znači:
-
umoran sam
-
hoću tvoju pažnju
-
teško mi je
-
testiram granice
Predškolac ne odbija obavezu da bi vas pobedio. On proverava koliko je svet stabilan i to će raditi na najrazličitije načine.
Ono što nije realno
Nije realno očekivati:
-
da sve rade bez podsećanja
-
da nikad ne negoduju
-
da razumeju dugoročne posledice
-
da budu jednako raspoloženi svaki dan
Oni tek uče samokontrolu. A mi ponekad zaboravimo koliko je to velika veština, a za decu tog uzrasta može biti prilično izazovno za savladavanje, zbog čega je potrebno vreme, doslednost i strpljenje.
Šta zapravo gradimo kroz obaveze?
Ne radnu snagu.
Ne poslušnost.
Gradimo osećaj:
„Ja mogu.“
„Ja doprinosim.“
„Ja sam deo ovog tima.“
I možda je to najvažnija lekcija pred polazak u školu.
