Dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, istakla je danas na televiziji K1 da moramo da uđemo u pravi proces žaljenja i pre svega u proces podrške porodicama stradalih i u „Ribnikaru“ i u Mladenovcu.
– Izgleda kao da su roditelji stradale dece mnogo razumniji od svih nas ostalih. Mi se bavimo još uvek nama odraslima, mi do dece još nismo stigli. Bavimo se našim bolom, jer mi odrasli nismo bili pripremljeni na ovo što će se desiti. Treba razvijati podršku svoj toj deci ali i svoj deci u našim školama. Moramo da zastanemo i prestanemo da jurimo za ocenama. Izvinite molim vas, mi se bavimo samo time koliko ćemo vukovaca imati u školama.
Deca su nam postala roboti jer imaju tehnološke veštine, jer dobijaju telefon sa godinu ili dve. Ne razvijamo empatiju uopšte kod dece i naravno da su roditelji odgovorni za to. Mi odrasli smo najodgovorniji za to, i roditelji i ljudi iz škole. To dete je više vremena provodilo u školi nego što je provodilo u kući, pa kako to da nismo uspeli ništa da vidimo? Od vaspitanja smo digli ruke, roditelji i škola međusobno prebacuju odgovornost jedni na druge. Vrlo mi je nepojmljivo da dečak u sedmom razredu osnovne škole menja razred bez podrške pedagoga, psihologa… Bez postavljanja pitanja zašto se to dešava. Učenje empatije je nešto što se uči u prvoj godini života, a mi smo na to kao društvo zaboravili. Nadam se da će ove tragedije da nas nauče da je život najveća vrednost. Izgleda da za empatiju još uvek nismo spremni, samo tražimo krivca i mislimo da će kazna rešiti problem. Žao mi je što stalno i samo posežemo za krivičnim pravom – istakla je u „Uranku“ direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.
Objasnila je dr Stevanović i to da se u jednom trenutku svog života dečak ubica našao u ulozi žrtve vršnjačkog nasilja.
– Pozvana je tada policija koja u ovim slučajevima, po propisanoj proceduri, uvek obaveštava centar za socijalni rad. Sigurno se tada neko iz centra za socijalni rad susreo sa dečakovom porodicom. Tužilaštvo radi svoj posao i sada utvrđuje šta se tada desilo. Ono rukovodi istragom i ono mora da utvrdi da li radnje roditelja mogu da se podvedu pod zapuštanje. To može da traje nedeljama ili mesecima. Ovo je predistražni postupak. Ne moramo se uvek pozivati na Krivični zakon, imamo i sistem porodično-pravne zaštite koji se reguliše Porodičnim zakonom. Imamo pitanje vršenja roditeljskog prava, da utvrdimo da li je tu bilo grešaka ili na neadekvatan način vršenja dužnosti roditelja. Najdrastičnije je lišenje roditeljskog prava, a u blažem obliku ono može biti ograničeno. O daljem životu i lečenju dečaka u skladu sa Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, odlučivaće lekari. Lekari moraju da daju svoj sud o tome da li je opasan po sebe i druga lica. Tim veštaka kada to odluči, tek onda dalje možemo da govorimo o tome šta će biti sa njim u budućnosti. Neka lica ostanu do kraja života u ustanovama.
Dr Stevanović kazala je da očekuje da će Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica sigurno biti menjan.
– To se očekuje. Ali, ne treba u medijima da se o tome govori, o tome moraju da razgovaraju stručnjaci.
Izvor: Žena
