Uz malu izmenu u citatu koji sada nažalost više paše.
I nadam se da je ovo poslednji put. I da više nikad neću morati, da će prosto biti potpuno deplasiran i sasvim prevaziđen. I da više nikako neće moći da pristaje Zemlji u kojoj živim.
Danima ne znam šta da napišem…
Jednostavno nisam pametan…
Čitamo mi o tome u psihijatrijskim knjigama po kojima učimo koje su mahom američke i zapadnoevropske, ali nekako uvek mislimo neće to kod nas…
I onda…
Prosto neverovatna tragedija…
Jutros mi je na internetu iskočilo nekoliko stvari koje su mi pomogle da artikulišem svoje misli i osećanja. Prvi je citat Nelsona Mandele sa ulaznih vrata Južnoafričkog univerziteta koji me je baš dotakao:
„Za uništavanje jedne nacije nisu neophodne atomske bombe i projektili dugog dometa.
Dovoljni su snižavanje kvaliteta obrazovanja i dozvoljeno varanje na ispitima.
Pacijenti umiru u rukama doktora koji su položili ispite varajući.
Zgrade se urušavaju u rukama inženjera koji su položili ispite varajući.
Nestaje novac u rukama ekonomista i računovođa koji su položili ispite varajući.
Ljudskost umire u rukama teologa koji su položili ispite varajući.
Pravda nestaje u rukama sudija koji su položili ispite varajući.
Neznanje studenata kojima predaju nastavnici koji su položili ispite varajući je ogromno.
Kolaps obrazovanja je kolaps nacije.“
I onda sam samo shvatio da možda i ja grešim kada savetujem moje klijente i pacijente da gledaju prvo sebe i svoje porodice da tu prevrnu nebo i zemlju da poslože sve kako i treba, a da se društvom pozabave tek kada to oposle na izborima rano ujutru ili na nekom građanskom protestu, osim ako baš nisu odlučili da se bave politikom ili aktivizmom i da na taj način menjaju sistem.
Da naprave oko sebe i svojih Mehure Normalnosti koji će ih štititi i u kojima će važiti sistem vrednosti koji su oni odabrali, koji ih smiruje i koji ih uvodi u dugoročni hedonizam i u kojima su okruženi ljudima koji im prijaju.
No onda vam ovakva tuga razbije tu iluziju da su mehuri dovoljno jaki i bezbedni. Oni jednostavno pucaju pred Oštrim Bodljama neuređenog društva, krhkih institucija i sistema koji ne funkcioniše.
I jednostavno niko od nas neće moći da se opusti dok ne napravimo sebi društvo u kome se poštuje samo nekoliko stvari:
1. Pravo i Zakoni – koji važe aposolutno za sve.
2. Znanje – koje se jako ceni i koje omogućava ljudima dostojanstvo, dobar život i sigurnost da će na najvažnijim i najpotrebnijim mestima biti najškolovaniji i najbolji ljudi.
3. Pristojnost – da moja sloboda uvek ide samo do onog nivoa dok ne počinje da ugrožava slobodu drugih.
I time svako od nas treba da se pozabavi na sve načine koji su nam dostupni.
A pogotovo time što ćemo se uvek jasno i glasno usprotiviti prirodnim neprijateljima uređenog društva:
1. Nepravdi…
2. Gluposti…
3. Bahatosti…
4. Neodgovornosti…
I možda time što će svako od nas početi da obavlja svoj posao baš onako kako treba, kako piše u nekoj knjizi ili nekom zakonu ili onako kako je zdravorazumski…
Od najbazičnijih stvari, jer jedno je kad pustiš nekoga za 50 eura da vozi pijan, a sasvim drugo kad ti taj neko zgazi nekoga koga jako voliš.
Do onih suštinskih zbog kojih je jako lepo i opuštajuće živeti u uređenim društvima gde sistem dobro funkcioniše od dna do vrha.
Kako bi tom kompleksnom sinergijom u kojoj svako radi ono za šta je Bogom dan ili za šta se mukotrpno školovao mi na kraju dobili društvo u kome će biti mesta za sve i u kome će svako biti maksimalno zaštićen, poštovan, obezbeđen i dostojanstven.
To možemo samo ako se svako od nas potrudi da svoj posao obavi savesno, stručno, pošteno i čestito…
Prvi ja…
Da na primer svako iz moje ordinacije izađe za mrvicu lakši i optimističniji, sa podeljenom mukom i sa kapljicom nade…
Ali i tako što ću biti dobar sin, brat i ujak.
I drug i kum…
I komšija…
I sugrađanin…
I vozač…
Ma pristojni čekač u redu u Maksiju…
Jasna mi je odavno ona stara da „ako hoćeš da promeniš svet idi kući i voli svoju porodicu“
I ona svakako i dalje važi.
Možda samo treba da proširimo Našu Porodicu malo šire. Pa i nije nas ostalo previše u ovoj zemlji. Maltene smo svi malo dalji Rođaci… A svakako Zemljaci koji treba da se drže zajedno… i pomažu…
A da ne kažem da je svakome ko je iole čitao i putovao sasvim jasno da smo u stvari svi mi Zemljani u stvari Zemljaci. I da možda ne mislimo i ne živimo isto. Ali svakako imamo ista osećanja…
A malo li je to…
Ako počnemo da se volimo, podržavamo, čuvamo i obraćamo pažnju jedni na druge, ne sumnjam da će onda početi da važi i ona premudra izreka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla…
„Biće nam bolje, kad mi budemo bolji“
Eto – ja ću se potruditi da počnem od danas. To će biti moj način borbe protiv ovog zla. tuge i nesreće.
Jer mi treba nešto optimistično za šta da se uhvatim…
A vi se dragi Rođaci i Zemljaci. molim vas, pridružite…
Svima će nam to kad tad goditi.
I svima će nam se to kad tad vratiti…
Autor: Dr Vladimir Đurić
