Dok sam gledao njenu snalažljivost i iskrenost, setio sam se sebe u istoj situaciji. Ali ne kada sam bio mali, već kada sam bio veliki. Na početku svoje karijere, kada sam se zaposlio.
Piše: Vladimir Miletić
Nisam je ni primetio kada se prišunjala kasi. Bio sam zauzet svojom kupovinom. Skrenuo mi je pažnju cvrkut njenog glasa i neobična molba:
– Teto, možete li da mi pročitate šta ovde piše?
Okrenuo sam se i ugledao devojčicu koja se svom snagom propinjala na prste da se levom rukom uhvati za ivicu pulta, a desnom pružala kasirki malu kutiju. Nije imala više od četiri godine. Prodavačica se nagnula preko pulta da vidi odakle dolazi piskutavi glasić. Malenoj je to bio dovoljan znak da nastavi s pričom.
– Poslala me je mama da kupim slatku pavlaku da napravi tortu, i rekla mi je da kupim onu sa kravicom, a ja ne znam da čitam, а tamo su sve sa kravicom i… i… Dođite da vidite, teto – u jednom dahu je izrecitovala svoj problem.
Dok je izgovarala reči, već je pružala ruku kasirki i povela je u potragu za kravicom. Ostao sam u redu, čekajući da se kasirka vrati i istovremeno se divio devojčici. Dok sam gledao njenu snalažljivost i iskrenost, setio sam se sebe u istoj situaciji. Ali ne kada sam bio mali, već kada sam bio veliki. Na početku svoje karijere, kada sam se zaposlio.
Slali su i mene razni šefovi i direktori na raznorazne zadatke gde nisam umeo da pročitam šta je potrebno da se uradi. Kao i mnogi, i ja sam se nalazio u nebranom grožđu kada bi me poslali da obavim posao gde su sa druge strane stajali mnogo iskusniji menadžeri i vlasnici firmi. Kao i mala devojčica, i ja sam stajao ispred raznih projekata ne znajući da ih pročitam., okružen povrh svega onima koji sve znaju, koji umeju da čitaju. Plašio sam se da će me šefovi grditi što već ne znam sve, da ću zbog toga izgubiti posao.
Rešavao sam neprijatnost praveći se da sve znam i razumem. Glumio sam sigurnost, a u sebi se znojio. Mislio sam da se podrazumeva da se na radno mesto mora doći spreman. Zašto se inače studira i stiče diploma, ako se nemaju odgovori na sva pitanja. Junačio sam se bez pokrića. Zato sam nebrojeno puta pogrešio pokušavajući da sakrijem svoje neiskustvo. Što sam ga više skrivao, bilo je sve vidljivije.
Žao mi je sada što nisam znao da može i drugačije. Da postoji rečenica kojom se i takve stvari rešavaju. Nisam nikada umeo da dečje iskreno pitam: „Teto, čiko, možete li da mi pročitate šta ovde piše?“ Nisam umeo, plašio sam se da će me odbiti.
A verovatno ne bi.
Većina bi bila dobronamerna. Većina bi pomogla. Jer, ne očekuje se od mladog čoveka da na prvom poslu sve zna i razume.
Baš kao što se ne očekuje od četvorogodišnjeg deteta da ume da čita.
Izvor: Dnevnik jednog direktora
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Najteži posao na svetu
Prvi dan škole. Petak. Lepota, kreneš, vidiš se sa drugarima i odmah vikend. Ima li šta lepše što može da te zadesi u drugom razredu? Ali, ne leži vraže, učiteljica se...
Gorica Nešović: Želim da imam i trošim prilike
Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne...
Bajka utorkom: Ne mogu više. Odustajem
Imam ponekad utisak da ljudi koji me prate i koji čitaju bajke misle da sam ja uvek pozitivan, da nemam loše dane i da nikada ne odustajem. Juče sam želeo...
Bajka utorkom: Bogatstvo ili status? Šta je bolje imati?
Kopaonik. Dolazimo na rođendansku proslavu. Na proslavi je stotinak ljudi. Kao i uvek dolazimo na vreme. Poštujemo tuđe i cenimo svoje vreme. Primećujem da smo retka vrsta. Svi ostali kasne....
Nema komentara.