Prvi i osnovni razlog zašto ljude treba pohvaliti je što niko nikada i do kraja nije u potpunosti siguran u to koliko vredi, koliko nešto zna, koliko je dobar u nečemu što radi i kakav je to on uopšte…
Drugi je da nema tog čoveka na ovoj planeti koji za nešto autentično i istinito ne može biti pohvaljen.
Treći je da je, u ovom svetu prepunom mržnje, zakeranja, sitničarenja, ružnog i glupog… pohvala ekstremno retka, maltene pred izumiranjem…
A četvrti je da je to siguran način da nekome ulepšamo dan jer divno je što i za dobru energiju važi ono staro pravilo da ona ne može da nestane, može samo da se prenese ili preobrati pa što onda i da ne bacimo tu grudvu… ko zna kad će nam Lavina Lepog zatrebati ili kome je baš danas neophodna da kako tako pretekne…
Ljudi će ionako apsolutno svaku pojedinost o nama zaboraviti – osim jedne, a to je kako su se osećali u našem prisustvu.
Pa što onda da nas ne pamte po toplom, lepom, dobrom, opuštenom i nasmejanom…
Zato ću uvek i biti u Timu Ljudi Koji Hvale…
Vežbaću oko za lepo…
I usne za pohvalu…
Pa kud puklo da puklo…
Možda sam sa autsajderima…
Ali nekako sam za njih uvek i navijao…
Pa i da ne pobedimo…
Bar će nam duša biti na mestu…
I nama…
A i ovima koje pohvaljujemo…
Pa malo li je to?
Autor: Dr Vladimir Đurić
