O zlatnoj rečenici
Moja mi majka nikada nije rekla šta tačno da radim, ali možda je bilo dovoljno to što mi je nekako kroz priču sugerisala da radim mnogo toga suprotno od nje.
Ona je to složila u dve proste rečenice: “Ja jesam. Ti ne moraš.”
To je bila najbitnija i najsvetlija dozvola, podrška i ljubav koju sam od nje mogla da dobijem.
Nikada mi nije rekla “radi ovo, nemoj ono” samo mi je uvek stavljala do znanja kada društvo, sistem i ljudi očekuje od mene toliko toga, da ja to jednostavno ne moram.
Ne troši se bezglavo. Ne moraš.
Ne veruj slepo. Ne trebaš.
Ne zaleći se. Ne moraš.
Iako sam i ja njoj govorila da ne mora mnogo toga, ona nekako nije uspela da se sasvim izbori sa tim osećajem sa kojim se saživela i prihvatila to kao svoj život.
Medjutim, ja sam lako prihvatila sva životna nemoranja.
Ne znam da li sam terala kontru njenoj žrtvi, ili su mi otac i ona dali dozvolu od malena da živim jedan drugačiji život, ili jednostavno nisam želela da živim život poput njihovog …
Ali majčino ponavljanje “Ja jesam. Ti ne moraš.” je bila usmena poezija o prekidu ženine generacijske traume.
Ja sam to razumela i čula kao: “Ti si na redu. Prekini je ti.”
Možda naše majke nisu mogle. Ali mi možemo prekinuti traume i uloge žrtve.
I zato ako imaš ćerku, seti se ove dve proste rečenice.
Ili samo jedne
“TI NE MORAŠ.”
Zlatna je.
Autor: Milica Oliver
