O meni
Zovem se Aleksandra Stevanović i radim kao prosvetni savetnik u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Inače sam profesor francuskog, latinskog i engleskog jezika koji trenutno radi na doktorskoj tezi iz opšte lingvistike. Kao prosvetni savetnik bavim se savetodavnim radom u školama Pomoravskog okruga i sarađujem sa nastavnicima kada su u pitanju nastavne i vannastavne aktivnosti.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Mama sam postala u 24. godini života i danas imam ćerku Anđeliju koja ima 22 godine i odličan je student četvrte godine Pravnog fakulteta u Beogradu. Biti mama sa 24 godine, posle tek završenog fakulteta nije bilo lako – ali svakako mi je predstavljalo izazov da i u majčinstvu dam sve od sebe kao što dajem i u svim drugim oblastima života. Sećam se rečenice svog pokojnog oca iz porodilišta: “E sad kad si postala majka, stavila si jedan džak od 50 kilograma na leđa i nosiš ga dok te ima. Samo – voliš što ga nosiš i ponosna si na njega”. I tako je započeto jedno uživanje u nošenju džaka na leđima. Osluškivala sam potrebe svoje ćerke, provodila svaki trenutak slobodnog vremena sa njom i gledala kako raste, razvija se i postaje neko ko ima stav i zna šta hoće. Život nas stavlja u poziciju da od njene osme godine budemo usmerene jedna na drugu i od tog trenutka je, uglavnom, sama podižem.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Za uspešno odgajanje deteta nisu važne godine – naravno da svaki period života ima svoje dobre i loše strane, ali biti majka je najlepše zanimanje koje podjednako dobro možete ispuniti lepotom i uspehom i sa 20, 30 ili 40 godina. U ovom pozivu najvažnija je ljubav, osluškivanje potreba vašeg deteta i potrebno je stalno imati na umu sledeće: vi pomažete jednom biću da upozna svet, da nauči mnogo od vas i dajete mu krila za sopstveni razvoj, njegova ste luka u koju uvek može da spusti sidro, ali i vetar u leđa za samostalnu plovidbu svetovima i morima koje ono izabere.
Detinjarije već šest godina organizuje radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Anđelija je od svoje 18. godine poželela da izmeni način ishrane i ja sam je podržala u tome. Obe se bavimo fizičkim aktivnostima redovno, a kada je poželela da iz svog jelovnika izbaci meso, najpre sam bila skeptična prema tome – naravno zbog gvožđa – ali sam se uz njenu pomoć brzo uverila u to da je ovakav način ishrane bezbedan – jer postoji niz namirnica koje možemo koristiti da bismo u organizam uneli gvožđe, kalcijum ili magnezium, a da nisu životinjskog porekla. Od tog trenutka Anđelija se zainteresovala i da sama priprema sebi hranu – što je, možda, i genetska predispozicija – mislim na ljubav prema kuhinji – jer je njen deka voleo da kuva, a meni je kuhinja, pored dobre knjige, oaza za odmor i revitalizaciju.
Ovo me niste pitali
I ono što bih, na kraju ove moje priče o majčinstvu, mogla da kažem jeste sledeće: kada već postanete majka, taj odnos treba posmatrati kao najvažniji odnos u životu jer iz njega najviše učite – učite kako da volite, tražite meru u svemu, postavljate zajedničke ciljeve i zajedno rastete.
Izvor: Detinjarije.com
