Majčinstvo u 20/30/40-im: Ana Ćirica

Ana Ćirica je urednik i voditelj muzičkih emisija Radio Beograda 2. Kao mama dvojice dečaka, za Detinjarije govori o svom roditeljskom uskustvu.

O meni

Ja sam Ana Ćirica, mama dvojice neodoljivo šarmantnih dečaka i urednik i voditelj muzičkih emisija Radio Beograda 2.

“Pravi planove da ti se Bog smeje”. Nemam prave planove, samo čvrstu nameru da u svim oblastima života pomirim želje i mogućnosti, da neprestano radim na balansu između uma i emocija i, iznad svega, da mi ljubav, u suštinskom smislu, uvek ostane na prvom mestu – kao izvor, pokretač, snaga i poklon – i za sebe i druge.

Mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

U drugoj polovini 20-ih sam već osetila snažnu želju da postanem mama, a to se ostvarilo kada sam napunila 30, dok sam drugo dete rodila sa nepune 32 godine. Tada mi se činilo da sam jako dugo čekala da mi se ispuni ta želja, a danas znam da se ona ostvarila onda kada sam bila spremna (koliko ljudsko biće uopšte može da bude spremno za roditeljstvo), te sam sa ogromnom radošću prigrlila svoju novu, doživotnu ulogu.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

O majčinstvu u 20-im mogu da govorim teoretski – žene su tada dovoljno mlade i imaju više energije za sve što žele da ostvare, ali možda nemaju dovoljno iskustva i mudrosti, pa ponekad pomisle da su „poranile“, da više nikada neće moći da se posvete sebi, i to onda može dovesti do (nerealnih, ali i ozbiljnih) frustracija i, uopšte, ličnog nezadovoljstva.

Tridesete su, u ovom današnjem svetu, verovatno idealne, jer možete da pomirite i želje za ličnim razvojem i materinstvo, dok četrdesete, kao godine kada se neko odlučuje za prvo dete, nose mnogo više rizika – pre svega u pogledu same trudnoće i zdravlja deteta (tako kažu naučne studije). Ako je, međutim, sve u redu na tom polju, prednost vam je životna mudrost, a mana – nedostatak fizičke energije, čak i kada ste godinama trenirali neki sport ili se redovno bavili fizičkim aktivnostima. Jednostavno je – drugačije, a postavlja se i pitanje koliko ste do tada očuvali nervni sistem. Mane četrdesetih za prvo dete mogu biti i to što ste 40-ak godina bili same sebi prioriteti. Ako glasamo, biram tridesete kao idealne 🙂

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Prvo čega sam se sada setila jeste dolazak iz porodilišta sa starijim sinom. Navila sam sat da zvoni na 2 sata, a on je spavao cele noći, što nije bilo navedeno u priručniku za novopečene mame. Tog trenutka sam se oprostila od priručnika i prepustila se životu.

Druga slika jeste ona kada je moj mlađi sin sa dve godine srušio ogradicu i sa blaženim, pobedničkim izrazom lica ispuzao iz nje, simbolično mi poručujući da ne mogu da ga stavim u kalup i da on mora da ide svojim putem, šta god ja mislila o tome. Sada znam da sam odlično razumela taj gest i uvek mi je na umu.

Najsmešnije situacije su nekako najčešće bile vezane za odlazak u toalet, i kao po pravilu, uvek su se dešavale mojoj mami – na primer, u sred zime, na putu ka vrtiću, dok su u skafanderima. Kada je jednom prilikom stariji sin isto pokušao sa mnom (da zastanemo u parku, da mu skinem odeću i da izvrši nuždu u nekom golom žbunju, iako je iz kuće izašao samo dva minuta pre toga), samo sam vedro rekla „Ma, neee, čini ti se, uopšte ti se ne kaki“, a onda prešla na drugu temu. I stigli smo bez problema i bez ikakve drame do vrtića. Više nije pokušavao ništa slično.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

„Savetovala“ bih najpre da ne slušaju savete nego sopstvene instinkte na svim poljima. Potrebno je mnogo samokontrole i odlučnosti (ne tvrdoglavosti) samo da se odslušaju saveti svih onih koji imaju da kažu mnogo toga (od recepata protiv mučnine, do vaspitanja deteta), pa da se onda i „filtriraju“ kroz vaš sopstveni sistem. I sama sam imala svoje mišljenje o mnogim stvarima u vezi sa roditeljstvom, dok ga nisam osetila na sopstvenoj koži, ali srećom, nisam ga delila nikome. Ni sada to ne volim. U novoj ulozi sam postavljala pitanja o iskustvima raznih ljudi i žena, samo ako mi nešto nije bilo jasno, ali sam svakako sama donosila odluke na osnovu mog unutrašnjeg glasa. Isto važi i za „pravo vreme za decu“. Pravo vreme je onda kada ga vi osetite, a ne onda kada vam to drugi kažu.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Ima mnogo toga važnog u odnosu između roditelja i dece što treba razvijati od prvog dana. Treba gajiti uzajamno poverenje, komunikaciju, iskrenost, a iznad svega poštovati ličnost deteta. To ne znači da ispunjavate sve hirove, nego da svakog dana adekvatno pokazujete da uvažavate njegovu ličnost, čak i onda kada ne dobije to što želi.

Dok je sa prvim sinom u ranom detinjstvu i razvoju išlo sve “kao po loju”, poput školskog primera, drugo me je doslovno i najbliskije do tada naučilo da su ljudi individue od boravka u plodovoj vodi (a ne od mladosti), da smo svi mi božanstveno različiti i da to treba poštovati i razumeti čak i onda kada vam senzibilitet neke osobe nije blizak.

Verovatno je roditeljstvo i jedini segment života koji može da vam pomogne da spoznate šta je su to bezuslovna ljubav i sloboda – to je ono kada nesebično dajete i srećni ste zbog same te činjenice, ne očekujući ništa za uzvrat. U tom smislu, i sa ove distance, blagotvorno je bilo saznanje da nisam više ja samoj sebi na prvom mestu (barem ne u prvim godinama detetovog razvoja, dok se vremenom traži balans jer i taj model – odnos roditelja prema samom sebi – ima uticaja na dalji život deteta). Roditeljstvo može da (iz)leči gordost, sujetu, da oplemeni, da boli najlepše i da istovremeno u vaš život zauvek donese radost kakva se ne može porediti ni sa kakvim uspesima, niti sa odnosima sa drugim osobama. Naravno, to je tako samo ako ste želeli da postanete roditelj i ako ste spremni da učite od dece. Ukoliko je drugačije, onda ste u problemu i vi i vaše dete.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Trudimo se da jedemo zdravu hranu, iako tu želju sama deca nemaju baš uvek. U tom smislu pravim razne kompromise. Na primer, ako je glavno jelo za ručak nešto što baš i ne vole, onda oni biraju svoju supu (to je po pravilu supa iz kesice, naravno), a ukoliko za ručak oni biraju jelo, ja insistiram na domaćoj supi ili čorbi. Salata se mora jesti, pa se ona bira. Tako se nekada dešava da nas troje jedemo tri različite salate. Tako im šaljem i poruku da je različitost sasvim u redu.

Za užinu im najčešće pošaljem voće koje vole – bez obzira na to da li će kupiti još nešto u pekari ili nose sendvič od kuće. Nisam opterećena jer moja deca imaju odličnu naviku da iz kreveta najpre odu da se umiju, a onda sedaju za sto i obavezno doručkuju. Ono što mi je posebno drago jeste činjenica da, kao i ja, obožavaju čajeve, pa imamo i rituale ispijanja istih. I skoro uvek su to „dve nane i kamilica“.

Ovo me niste pitali

Ono na šta vas ni jedan priručnik, niti „najiskusnija mama“ ne mogu pripremiti jesu strahovi – bilo iracionalni, bilo opravdani (uzrokovani teškim situacijama, možda zdravstvenim problemima deteta, razvodom i mnogim drugim sličnim razlozima o kojima skoro i da ne razmišljate kada zasnivate porodicu). Niko vas ne može pripremiti na toliku količinu ljubavi, straha i abnormalnog preispitivanja odjednom.

Biti roditelj, pored svih predivnih stvari, znači i da se u glavi skoro svakodnevno suočavate sa najgorim strahovima ikada i da postepeno učite da živite sa njima, a da se pri tom ne parališete i ne zarobite i sopstveno dete, na način na koji ste vi zarobljeni. Vremenom zapravo učite da pustite dete – od prvog samostalnog koraka, preko prvog samostalnog odlaska u školu, potom prevozom na drugi kraj grada, pa na rekreativne nastave i tako dalje. Bez vas. Sloboda.

Vremenom , dakle, jačate i svoju veru, a strah pobeđujete pozitivnim mislima jer ste svesni da držanje deteta „pod staklenim zvonom“ više može da mu naudi, nego da ga osamostali i osposobi za život, a ako ga volite – onda birate slobodu. Jer, mi smo ipak samo prolazna stanica u njihovim životima. Važna, značajna, jaka stanica koja zrači ljubavlju, koja je uvek tu za njih, kojoj uvek mogu da se vrate, ali ipak treba da upoznaju i druge stanice i da vide svet. Uostalom, pođite od sebe.

Tek kada sam sve to shvatila i prihvatila, mogla sam nežno sebi da kažem da sam se dobro snašla u novoj, doživotnoj ulozi i da je strah postao i moj saputnik, ali i saveznik. I još nešto – roditeljstvo se najmudrije uči od same dece.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: