Majčinstvo u 20/30/40-im: Daša Božanić

Daša Božanić, producent, koja se posle 15 godina vratila iz Moskve u rodni Beograd, mama je sedmogodišnjeg Bogdana, zbog koga je prevela i priredila knjigu ruskog psihologa „Kako da se sporazumete sa detetom“ za roditelje u Srbiji.

O meni

Mama, žena, ćerka, sestra, snaja, tetka, zaova, kuma, drugarica, pozornišni producent, direktor, ruski student, povratnik iz dijaspore u maticu, penzionisani marketinški stručnjak, pravoslavna, Srpkinja, teška kategorija, organizator u duši, baštovanka u povoju, još učim kako da napravim zimnicu.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Posle mnogo pokušaja zatrudnela sam prirodno, ovulacija je bila 38-og dana i uprkos svemu test je pokazao dve linije. Trudnoća je bila rizična, po kategorizaciji doktora bila sam matora trudnica (38), sterilitet (10 godina bez trudnoće), hipertenzija, gojaznost, pušim, pijem, psujem – sve ono što nikako ne bi trebalo da bude jedna trudnica. Kontrolisana sam non-stop, išla u dnevnu bolnicu za rizične trudnoće, uprkos svemu vrlo sam lako nosila trudnoću, i bila najsmirenija žena na svetu (moj muž je govorio da trudnoća tako dobro utiče na mene, da bi trebalo zauvek da budem trudna).

Bogdan se rodio jedne vrele julske noći, carskim rezom, prvog dana 38. nedelje. Prvi put sam ga videla tek ujutru, kada sam se probudila na intenzivnoj nezi, zafalšovana u holter EKG-a, pritiska, puna braunila, katetera, džakova peska na stomaku, drenova, kada ga je sestra unela i pokazala ga i rekla – „vaš sin“. Iako je imao 2.5 kg i bio mali miš, videla sam velikog čoveka, naslonjenog na ogradu, sa crnom kratkom bradom i crnom kosom i shvatila da nisam rodila bebu, već velikog odraslog čoveka. Ta slika je odredila i moje ponašanje prema njemu od prvog dana, shvativši da sam samo prolazni momenat u njegovom životu, neko ko treba da ga nauči, osposobi, da mu da ljubav, veru i znanje, a ostalo će on već sam uraditi.

Ne postoji škola roditeljstva i niko te ne uči i ne kaže kako treba da postupaš u ovoj ili onoj situaciji. Potrebno je da mnogo slušaš dete, sebe, muža i da zajedno učestvujete u procesu vaspitanja i podizanja. Uloga majke je donela mnoštvo izazova i svaki dan donosi nove i trudimo se da budemo dorasli zadatku i da ogovorimo na sve potrebe koje dete ima.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Mana toga što sam postala mama u 38.-oj godini je nekoliko. Prvo fizički je napornije, prve tri godine, a to je preko 1000 noći zaredom, u kojima smo se budili minimum 3 puta, jer Bogdan nikako nije mogao da spoji celu noć da spava. Posle toga je nemoguće obnoviti svoj nervni sistem dovoljno brzo, kao što bi u mladosti mogla da bančim noćima i ujutru bez problema da idem na posao. Druga mana, je životno iskustvo, jer više nisi blažen u neznanju, već kad se nešto loše dogadja, ti onda počinješ da generešeš različite zastrašujuće scenarije, što u mladosti nikada ne bi radio, jer ti svest to ne dozvoljava.

Sa druge strane, biti mama u ovim godinama, je lakše, jer ne juriš za životom, poslom, karijerom, za spoljašnjim svetom. Uživam u procesu njegovog odrastanja, imam strpljenja za sva njegova pitanja, smirenija sam i umem da određujem prioritete, ne ugrožavajući naš odnos. Takođe, cenim svaki dan i momenat sa njim, jer shvatam da još samo malo i postaću mu dosadna, pojaviće se drugari, devojka i sve kako već ide u odrastanju i zato je svaki zajednički trenutak dragocen.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Baš kad sam bila novopečena mama i izašla u šetnju po Dunavskom keju, a onda sela u neki kafić, novopečeni konobar, u žurbi da mi donese piće, spoplete se i po meni i mojoj crnoj majci prospe sveže ceđeni sok od pomorandže sa sve pulpom. On, mučenik, krenuo da se izvinjava, a ja potpuno smireno, brišući onaj sok tetra pelenom (svaka čast onome ko ih je izmislio) odgovorih da nema nikakvih problema, ja sam novopečena mama, navikla sam da po meni piške, povraćaju,kake, tako da sok stvarno ne predstavlja nikakav problem.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Teško je savetovati bilo šta, bilo kome. Mislim da je pravo vreme onda kad vas Bog pogleda. I kad nađete životnog partnera. Onog s kim ćete sve deliti, baš onako kako kažu – i u dobru i u zlu. Roditeljstvo je priča za dvoje, deca su zajednička i međusobna ljubav i poštovanje i podrška su neophodni sastojci za stvaranje porodice i da omogućite deci osnov da izrastu u ljude.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Naučilo me je da ljubav bezuslovna. Da deca uvek bezuslovno vole svoje roditelje, za razliku od roditelja. Da se dete ogleda u roditelju, i da zavisi svim svojim bićem od osmeha majke. Da kada postaneš roditelj, pored prava dobijaš i obaveze. I da te obaveze moraš da ispunjavaš, čak onda kada idu na uštrb tebe i sopstvenih potreba. Da je praštanje neophodno. Da disciplinovanje nije isto što i postavljanje granica. Da dete od rođenja ima svoju ličnost i da ona traži da bude poštovana i da se čuje. Da dogovor kuću gradi i da se odnosi izgrađuju, a da je poverenje najvažnije.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Bogdan je od najmanjeg uzrasta uključen u sve zajedničke procese oko kuhinje. Pošto mu je tata veliki domaćin i sjajno kuva, oni zajedno, aktivno spremaju svakakve stvari i đakonije. Obavezno doručak-užina-ručak-večera. Obavezno svaki dan voće, povrće, kuvano, meso. Pored toga, blagosloveni smo, jer uvek svi zajedno imamo doručak i ručak, za porodičnim stolom, to je ritual oko koga smo i suprug i ja saglasni, i u kome Bogdan učestvuje od kako je počeo da sedi u onoj hranilici sa šest-sedam meseci.

Ovo me niste pitali

Kada postaneš roditelj, svoje roditelje počinješ da gledaš na drugačiji način, kroz nove naočare. Njihove greške sada razumeš i opraštaš ih, nadajući se podjednako da će i tvoje dete tebi oprostiti, kad ono postane roditelj.

Ali, to je tema za novu priču koju ćemo, nadam se, još stići da ispričamo 🙂

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: