Majčinstvo u 20/30/40-im: Milijana Kočić

Milijana Kočić je zaposlena kao novinarka u Radio Novom Sadu a takođe je i mama jednog malog dečaka koga je rodila u 35. godini. Za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zdravo! Ja sam Milijana Kočić. Imam 37 godina, udata sam i imam dvoipogodišnjeg dečaka Alekseja. Završila sam Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za srpski jezik i književnost. Za vreme studija, radila sam 19 vrsta poslova i promenila 17 stanova (ili domskih soba) i smatram to najlepšim periodom u životu – pre rođenja deteta. Zaposlena sam kao novinarka u Radio Novom Sadu već devet godina, a trenutno uređujem informativne emisije, idem na razne događaje, bavim se našom dijaporom (za emisiju „Naši u svetu“) i penzionerima (emisija „Četvrto doba“). Plan mi je da pronađem ili pokrenem dodatni posao, u sferi svojih interesovanja, da promenim loše životne navike i vratim se hobijima koji su me ispunjavali.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Rodila sam sina u 35. godini i sasvim sam sigurna da je to malo čudo došlo u pravom trenutku. Neplanirano, ali podsvesno željeno. Sve vreme trudnoće imala sam utisak da nisam dorasla tome, pitala se mnogo toga, strahovala. Srećom, imala sam ogromnu podršku supruga, tako da za svoje “snalaženje” mogu da zahvalim njegovom strpljenju, smirenosti i ljubavi. U praktičnom smislu, imala sam pomoć majke, tako da je prvih šest meseci Aleksejevog života (onaj deo u kojem noću proveravam da li diše, a danju mislim je li gladan, ili ga nešto boli) prošlo relativno mirno, ali je bilo veoma iscrpljujuće.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Uverena sam da roditelj (dakle, ovo važi i za očeve) mora da bude emocionalno zreo i profesionalno (ili na bilo koji način lično) ostvaren, kako bi na pravi način vaspitao dete. Mislim da je ulazak u brak i stvaranje porodice u dvadesetim godinama prerano, s obzirom na nedovoljno životno iskustvo, jer se u tim godinama niste valjano upoznali ni sa sobom i svojim ličnim stavovima i emocijama, a u poziciji ste da usađujete to nešto, najčešće nesvesno, nekom drugom biću. Ono što je, objektivno, prednost majčinstva u 20-im jeste posedovanje više elana i fizičke spremnosti. Ali, majčinstvo nije samo hranjenje, presvlačenje , uspavljivanje, a kasnije i razni drugi aktovi požrtvovanja, već važna misija građenja jednog kvalitetnog čoveka. Dakle, glasam za rane tridesete, kako u pedesetim ne biste dolazile u situaciju da se preispitujete ko ste, osim što ste majka veći deo života, gde vam ode mladost itd.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Pošto sam majčinstvo shvatila vrlo ozbiljno, u početku nisam imala takve situacije. Ali, nedavno mi se desilo nešto neverovatno. Inače, na sve iznenadne situacije reagujem praktično i momentalno (tipa – padne mi dete s kreveta, ne kukam, već odmah proveravam reakcije, zovem kog treba), ali sam pre par meseci reagovala skroz neuobičajeno. Takoreći, pogubljeno. Sin je toliko počeo da povraća, usled stomačnog virusa, da (kad sam pozvala Halo bebu) nisam mogla da se setim kad mi je dete rođeno. Lupala neke datume, žena čeka zbunjeno, a ja vičem mužu: “Peetree, kad je rođen Aleksej, brzooo?!”:D Žena na kraju reče: “ Nema veze, nije važno. Šta ste mu davali da pije?” I sad me je sramota kad se setim.

Iz sadašnje pozicije, šta bihe savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Onda kada ste načisto s tim ko ste, šta hoćete, s kim hoćete i zašto. Jedini način da kasnije ne krivite partnera ili dete za svoje lične neuspehe.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu vas je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Ja sam mlada majka, bar po starosti deteta, tako da ne mogu govoriti o velikom roditeljskom iskustvu. Majčinstvo me je podstaklo da preispitam sve što nosim iz svoje porodice, da “odvojim žito od kukolja” i razvijam onaj bolji deo sebe, kako bih ga tako prečišćenog pružila detetu. Ne zaslužuje ono da mu tek tako istresem svoj kofer strahova, neispunjenih želja i očekivanja, ličnih stavova i koječega, pa da tako natovaren gradi sebe. Mislim da nismo “bogom dani” da budemo roditelji, već da roditeljstvom treba da se bavimo. Nedavno sam išla na vrlo zanimljivu psihodramsku radionicu koja mi je otkrila mnogo toga o sebi. Moj cilj je da pratim svoje dete , njegove afinitete i karakter, omogućim mu da se izrazi na sve moguće načine i podstaknem da, osim samog sebe, voli život i druge ljude.

Ovo me niste pitali

Dala bih vam nekoliko saveta iz ličnog iskustva i saznanja, ako dopuštate.

Igrajte se sa svojim detetom – tako upoznajete njega, ali i budite dete u sebi.
Iz grešaka se najbolje uči – dopustite detetu da pogreši, tj. uradi po svom, a ne kako ste vi zamislili (sam Bog zna koliko ste vi pogrešnih poteza imali u životu, a sigurno, kao ni ja, niste učili na osnovu iskustava roditelja).
Ne očekujte od deteta ono što ni vi niste umeli, ni hteli u njegovom uzrastu. Pokušajte da se stavite u njegovu poziciju.
Hiljadu vaših reči ne vredi koliko vaš gest. Vi ste najčešće uzor onda kad ste najmanje svesni toga.
Kažnjavanje vodi ka nestabilnoj ličnosti i ponašanju koje je motivisano vašom reakcijom. Nasilan roditelj može stvoriti novog nasilnika, ili mazohistu. U svakom slučaju, labilnu i iskompleksiranu ličnost.
Poverenje, razumevanje, ljubav-tri ključne reči u odgajanju deteta. Ako ne izgradite tu iskrenost u odnosima, dete ce pred vama biti jedna osoba, pred ostalima druga, što se najbolje vidi u adolescentskom periodu.

Izvor: Detinjarije.com