O meni
Zdravo, ja sam Milica, Sunčicina mama. Jeste, uloga mame je deset godina unazad bila moja preokupacija. Delom je to bila moja odluka, ali i okolnosti njenog rođenja nametnule su mi mnoge zadatke i izazove sa kojima se prosečna mama ne susreće. Naime, Sunčica je rođena mnogo pre vremena i iako raste paralelno sa drugom decom, njeno odrastanje se i umnogome razlikuje od njihovog.
Sada, pored toga što sam mama, mnogo volim i onaj deo sebe koji je okrenut našem jeziku i književnosti, za šta sam se i školovala, završivši Filološki fakultet u Beogradu.
Pišem blog Cvrkutanje, istražujem tokove savremene književnosti za decu i pomažem suprugu doprinoseći stvaranju čarolije u fotografiji.
Situacija se sada polako stišava, ona u kojoj je pandemija umnogome usmeravala naše aktivnosti, i sada se radujem konačnom objavljivanju svog priručnika namenjenog roditeljima prevremeno rođene dece “Od mrvice do zvezde”, u koji sam uložila ogroman trud, emocije i iskustvo, kao i znanje koje mi je ono donelo. Radujem se letu i našem malom planu da obiđemo neke od brojnih prirodnih lepota Srbije, samo da dišemo, šetamo i punimo oči zelenilom i mirom.
U međuvremenu trčim, jer aktivnost je moja velika ljubav i snaga. Ovaj drugi element je vrlo važan za moje roditeljstvo.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Postala sam mama u svojim dvadesetim i odlično sam se snašla, s obzirom na okolnosti. Sa svojom malom mrvicom, rodilo se u meni neki novi zamah, koji mi je pomogao da se prilagodim ovoj ulozi, ali me je isti uputio i na pokretanje nekih pozitivnih promena u sebi. Bilo je tu i mnogo nesigurnosti i klonuća, i sada znam da je sve to potpuno normalno, pa i uobičajeno. Postati mama je za mene bilo nešto sasvim prirodno, a svoju devojčicu sam prihvatila lako, kao da je oduvek bila deo mene. Od samog početka bila sam joj u potpunosti posvećena, jer je njeno stanje zahtevalo punu pažnju. Ona je prva tri meseca svog života provela na intenzivnoj nezi, i iako je moja uloga, onakva kakvom je druge majke poznaju, čekala svoj red, bilo je tu zadataka koje sam jedino ja mogla da obavim. Da joj obezbedim svoje mleko, na primer. Da je posećujem svakog dana, kako bi ona osetila moj miris, čula moj glas. Kako bi znala da sam tu, da je bodrim i čekam.
Kada je nakon pet meseci konačno došla kući, započela je moja uloga u klasičnom smislu te reči. Koja je doduše u startu sadržala i dopunske uloge i mnogo dodatnog zalaganja. To se zadržalo do danas, jer takvo je moje majčinstvo. Posebno, kao i moja devojčica.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Generalno, mlađa žena je fizički spremnija za sve ono što trudnoća i rano majčinstvo sa sobom nose. Takođe, mlađe žene uglavnom su manje opterećene nekim iskustvima koje s godinama stičemo a koja mogu da nas opterete. Opuštenije su. Jednostavnije.
S druge strane, žene s godinama stiču samopouzdanje koje im mnogo pomaže i u ulozi majke. Sigurnije su u sebe i svoje postupke, u ono što žele. Naravno da se i ta samouverenost gradi upravo s godinama i uz pomoć iskustva.
Ali ističem da je sve ovo što sam navela uokvireno onim “generalno”. To dakle nikako nije neko pravilo. Jer, svaka od nas ima drugačiji životni put, i neke žene postaju opuštenije i jednostavnije upravo sa sakupljenim godinama.
Ja bih uvek birala da budem mlada mama, ali opet, to mogu da tvrdim sada, iz ove perspektive, kada sam mnogo bliža četrdesetoj nego dvadesetoj. 🙂
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Hm… Pa, ovaj… ne baš. Osim što su ljudi često proveravali jesam li sam sigurna koliko je moje dete staro, jer je Sunčica sa godinu dana izgledala poput bebe od 3 meseca. Ili što gomilu termina vezanih za trudnoću nisam znala pravilno ni da izgovorim, jer sam se porodila tri i po meseca pre vremena, pa nisam stigla ni da se spremim. Prilično sam bila šeprtljasta, posebno pred “iskusnim” mama, mlađim od mene i sa već najmanje dvoje dece. Više sam se oslanjala na svoju intuiciju nego na znanje, i to je često davalo komične rezultate, iz ugla ljudi oko mene, iako je za Sunčicu takav pristup bio pun pogodak. Ili što sam morala svom Ivanu da objašnjavam kako ne može da oblači pelenu preko bodića, bez obzira što tako lepše “izgleda”, jer… Hajde, da razmisli još jednom.
Osim što… Naravno da je bilo mnogo smeha i hvatanja za glavu, a ni do danas se nismo mnogo promenili.
Humor je stvar izbora, a mi smo izabrali da nam on bude verni prijatelj, i u dobru i u zlu. U stvari posebno onda kada nešto krene naopako. Humor nas tada spasava!
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Joj, ali ja ne volim da delim savete! Mladim ženama, budućim mamama, zato bih prvo savetovala da se ne oslanjaju previše na savete… Svaka žena je priča za sebe, bilo kakvi šabloni i pritisci koje oni nameću mogu samo da nas zbune i dezorijentišu.
Pravo vreme za decu je onda kada je žena spremna. Kada to zaista želi, sama, bez uticaja porodice i društva. Kada je zaljubljena, kada voli. Kada ima pored sebe nekog sa kim zna da će moći da raste, i ona, i beba. Da oseća mir i sigurnost. Da zna da ima prostor da bude to što jeste, ili da makar ide ka tome.
Žena to sama zna. Žao mi je što smo mi žene danas izložene eksplozijama nekih “trebalo bi” predstava. Od toga same moramo da se zaštitimo, prepuštajući onom iskrenom glasu u nama da odluči.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Za naš odnos mi je najvažnije da znam da smo slobodni da rastemo u skladu sa svojim bićem, i da možemo u tome da se podržimo. Ona mene neprestano podučava svojom prirodom, svojim potrebama i ličnošću, učim kroz naš odnos koji je od početka vrlo intenzivan, ali s vremenom sklon promenama.
S moje strane, važno mi je da razumem u kom pravcu ona želi i može da ide, neprestano balansirajući između stalne dostupnosti da joj pomognem, gde joj je to potrebno, ali joj ujedno i pružim dovoljno slobode da raste što samostalnije i nesputanog duha. Želim da je naučim da je sasvim okej to što je drugačija i da ima toliko toga što može da učini u okvirima svojih mogućnosti.
Ako bih morala da izaberem jednu suštinski važnu stvar koju sam morala da savladam kao mama, bilo bi to: strpljenje. Beskrajno, nežno i nepokolebljivo.
Roditeljstvo je staza na kojoj se svi razvijamo. Roditeljstvo je i ljubav i prilika. Ono je toliko toga!
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Moje zdravlje je od mene zahtevalo da promenim navike u ishrani, a kada sam videla i osetila sve blagodeti pravilne, uravnotežene i kvalitetne upotrebe hrane u svakodnevici, takvu ishranu sam servirala i svojim ukućanima. Nikada nisam volela da previše vremena provodim u kuhinji, ali Sunčica to toliko voli, da je i meni postalo interesantno da obroke pripremamo zajedno. Ispostavilo se da je i u onim težim danima kuhinja divno mesto za okupljanje i druženje. Ona rado sprema sa mnom, sada mi već poprilično u tome i pomaže, a obe smo zadovoljne i ponosne kada nakon tog zajedničkog posla u slast pojedemo našu tako pažljivo, s ljubavlju i uz zabavu pripremljenu hranu, zdravu, svakako.
Ovo me niste pitali
Čudo jedno, niste me pitali kad će drugo, pa i treće, šesto dete. To ljudi vole da pitaju. Šalim se, naravno da to od vas nisam ni očekivala. Ali pomislila sam kako bi možda bilo zaniljivo da sada, kada sam se već oprobala kao mama u dvadesetim, probam da vidim kako je biti mama krajem tridesetih. Nikad se ne zna, ako mi se osladi, kopka me da znam kako je biti mama i u četrdesetim. Uz mnogo ljubavi i pravilno podešavanje nekih kockica u glavi, i to je izvodljivo, zar ne?!
Fotografije: tata Ivan Jekić, ivanjekic.photography
Izvor: Detinjarije.com
