Mama Ribnikaraca: Našoj deci je sada potrebna dozvola da se ne osećaju loše. Oni ništa nisi krivi

Željka Buturović, psiholog i mama dvoje dece koja pohađaju školu Vladislav Ribnikar, napisala je tekst na temu povratka u školu, koji prenosimo:

Foto: Freepik

Kao što je mojim čitaocima poznato, roditelj sam dva djaka iz Ribnikara. Da odmah bude jasno, to me ne čini predstavnikom škole niti moje mišljenje većinskim.

Ja govorim samo u svoje ime. Ipak, ne bih se oglašavala da ne mislim da ovo što ću reći misle i osećaju i neki drugi roditelji i nastavnici ali se ne usudjuju da to kažu. Danas sam shvatila da je njima za to potrebna dozvola. I zato ću sada ja, kao psiholog koji je doktorirao na Kolumbiji, da im dam tu dozvolu.

Već posle prvog dana povratka u školu mi je postalo jasno da odrasli misle da je deci potrebna dozvola da se osećaju loše. Da misle o mrtvima i ranjenima, da plaču.

Ali, deci za to nije potrebna dozvola. Oni znaju da ne samo smeju, nego i treba da misle o mrtvima; da ne samo smeju nego i treba da se osećaju loše.

Našoj deci je sada potrebna dozvola da se ne osećaju loše. Da ne pričaju o mrtvima, da ne misle o tome. Da se ponašaju normalno i da se osećaju normalno. Da, kao da se ništa nije desilo. Oni imaju pravo na to. Oni ništa nisi krivi. A njihova percepcija vremena je ionako drugačija od naše. Za njih se ovo nije tek desilo, kao što se nama čini.

Nastavnicima je takodje potrebna dozvola. Ovog puta to nije dozvola da se osećaju ovako ili onako, oni znaju da na to imaju pravo. Njima je potrebna dozvola da rade svoj posao. Da budu nastavnici a ne terapeuti, prijatelji dece, roditelji.

Postoji neka vrsta neizrečenog konsenzusa da nastavu u Ribnikaru, pa još sa ocenama, ne treba ni razmatrati. Svi djaci zaslužuju sve petice. Pa nećemo valjda decu koja su sve ovo preživela sada da teramo da bubaju glagolske oblike, da rade kontrolne vežbe, da dobijaju kečeve. Pa kakvo je to utrljavanje soli na živu ranu, ljudi, pa kakav je ovo psiholog, pa da li je moguće da je neko toliko lud.

No, to je samo neophodni povratak na normalu. Jer škola bez učenja i ocenjivanja nije škola, to je samo njena ljuštura. To je prosto tako, bar kad je Ribnikar u pitanju. I to nema veze sa znanjem i gradivom, gradivo ne treba sada nadoknadjivati u brzinskom tempu. Treba samo nastaviti tamo gde se stalo, uobičajenim tempom predavanja i proveravanja.

I za decu i za nastavnike to će biti olakšanje. Za decu, jer će se vratiti u svoju poznatu rutinu. Nije njima baš do učenja, ali ne zbog ovoga što se desilo, nego zato što je to tako sa djacima. Za nastavnike, jer će najzad znati šta da rade sa decom. Nastavnicima se govori da sa decom treba da pričaju, ali djake takve priče smaraju. Odnos djak-nastavnik je baziran na zajedničkoj aktivnosti i van nje gubi svoj osnovni smisao.

Na kraju, treba nekako popuniti taj školski dan. Sada je to samo par sati, ali već su danas neki djaci u školi želeli da ostanu duže. Nastavnici nisu animatori i ne mogu ići na posao u klovnovskom odelu. U školi u kojoj se ne uči i ne ocenjuje nastavnici su beskorisni. Bez nastave, nastavnici se ne mogu vratiti u normalu.

Sigurno će neko reći da, ako ništa drugo, ovakvo ponašanje bi predstavljalo ogromno nepoštovanje prema žrtvama. Ja bih samo volela da svako ko to kaže istovremeno i priloži tačnu minutažu koju su tog dana on i njegovo dete proveli u oplakivanju žrtava. Koliko tačno puta su proverili stanje dece iz Ribnikara koja se bore za život. Ili su, možda, već zaboravili na njih. Dosta foliranja. Život ide dalje za sve, a ponajviše one koji su se već bacili na upiranje prstom.

Da, žrtve moramo da poštujemo. Stoga, prestanite sa pitanjima “a zašto su se baš ova deca našla na spisku” i “ko zna šta su oni njemu radili”. Prestanite da pričate da je želja da ubica bude mrtav opasna patologija a ne potpuno razumljiva želja za osvetom kao i posledica opravdanog straha. Prestanite sa odvratnim teorijama zavere: “ko zna šta se ovde desilo”, “nijedno dete ne ume ovako da puca”. Prestanite da tražite video-snimak događaja, vi, koji toliko poštujete žrtve. I prestanite da sravnjujete sa zemljom njihovu školu koja je jedino mesto koje će ih se uvek sećati. Njih, tog čoveka i te dece, toga kakvi su bili, a ne samo dana kada su ubijeni.

Ne želimo novi početak, nove zgrade, nove lokacije, nova imena, nove ideje šta da radimo i kakvi da budemo. Mi želimo da nastavimo. Ne ometajte nas u tome.

Izvor: Specijalno vaspitanje

Podeli tekst: