U Domovima zdravlja širom Srbije ovog proleća počeli su da niču „bioskopi“ namenjeni deci koja čekaju na lekarske preglede. Na prvi pogled, ideja da se deci ispuni vreme provedeno po čekaonicama zabavnim sadržajima, deluje kao još jedan korak ka kvalitetnijoj zdravstvenoj usluzi…
Piše: Jovana Papan
Moram reći da nisam nimalo raspamećena ovom akcijom. Ono što je meni prvo palo na pamet jeste da je još jedan prostor namenjen deci okupiran od strane medija.
Zagađeno detinjstvo
Kao što verovatno uviđate svaki put kada pokušate da se izborite za pažnju svoje dece, savremeno detinjstvo je ionako previše „zagađeno“ medijskim sadržajima i tehnologijom, i roditeljima je sve teže da pronađu mesto na kome njihovu decu ne vrebaju ekrani, spremni da ih momentalno usisaju u „matriks“. Ako ih pošaljete na igralište – okupiće se oko mobilnog telefona; kod drugara će visiti na Fejsbuku; rođendani u igraonicama provode se za Plejstejšnom, i jedino još u svojoj kući možete koliko-toliko situaciju da držite pod kontrolom, i to samo ako se ponašate kao težak baksuz koji kao Kerber čuva dugmiće i tipke svih vrsta izvan domašaja dečijih prstića.
Dosada je super
Elem, to legendarno gubljenje vremena ispred ambulanti, čekajući dr. Godoa, zapravo može biti i svojevrstan dobitak. Kao i svaki roditelj, provela sam sa svojom decom tokom ovih godina mnogo sati po raznim čekaonicama, nekad zbog gužve, nekad zbog tuđe greške, sporosti, nemara.. Šta god bio razlog, nismo nimalo loše proveli sve to vreme. Jer, „smaranje“ po čekaonicama , imajući u vidu današnji tempo života, jedna je od retkih prilika da sa decom malo ozbiljnije komunicirate! U svim drugim situacijama, ispreče se obaveze ili vam druge stvari odvlače pažnju. Ovde ste upućeni jedni na druge i odjednom svašta nešto, što ranije nije moglo i za šta nikad nije bilo prilike – može.
Čekaonica učionica
Po čekaonicama sam, bez mnogo truda, i, u neku ruku, bez imalo uloženog vremena, svoju decu naučila sabiranju i oduzimanju davno pre školske klupe. Dok smo čamili ispred vrata laboratorija, očnih kabineta, soba za inhalacije, stizala sam da primetim i ono što bih inače propustila, pa sam neumorno i neumoljivo ispravljala svako pogrešno izgovoreno slovo, da bismo na kraju uspešno uspeli da izbegnemo neko buduće čekanje ispred ordinacija logopeda. Igrali smo se i raznih igara, pogađanja, mozgalica, zagonetki, i na razne druge načine koristili to poklonjeno vreme oslobođeno drugih obaveza, drugih ljudi, ekrana i ostalih ometajućih faktora koji danas bombarduju sa svih strana.
Vi izvinite ali ja vecinu stvari u ovom tekstu ne mogu vjerovati. Ne mogu vjerovati da ste vi izbjegli logopeda jer u cekaonici nije bio televizor, i da toliko provodite vremena u domu zdravlja da djecu naucite racunanju. Sve to djeluje mnogo uvelicano. Ja kad vodim bolesno dijete u DZ ono je bolesno, umorno, iscrpljeno i nije mu ni do cega. Samo sjedi u mom krilu a i ja neispavana i umorna se nalazim u nekom polusnu. Definitivno nije pravo ni mjesto ni vrijeme za edukaciju i neke vazne lekcije.
Inace se slazem s tim da je sto bolje sto manje buljiti u ekran a od tv-a u djecijoj sobi se jezim.