Kako izgleda nedostatak empatije, a kako se može manifestovati kada u voljenom biću vidimo samo ono što je dobro – i to iz najbolje namere? Šta to može izazvati u onome ko je za nas „savršen“ – pogotovo kada je u pitanju naše dete?
Jovana Papan, psihodinamski kouč u edukaciji, pomaže roditeljima da razumeju neke svakodnevne stvari i situacije kako bi sa znanjem i ispravnom namernom nastavili sa svojim roditeljstvom punim ljubavi.
Pročitajte jedan od tekstova sa njenog bloga Politički nekorektan vodič za roditelje:
Zamisli sledeću situaciju – poslednjeg “crnog” petka, tokom velikih rasprodaja, provela si cela dva sata u Zari čekajući u redu, prvo da uđeš u radnju, a zatim da kupiš na sniženju haljinu koju ste dugo merkala i želela ali je bila preskupa za tvoje mogućnosti. Zadovoljna ali i umorna stižeš kući, a na TV-u se upravo emituje reportaža o jezivim gužvama zbog crnog petka. A onda se tvoj muž okreće ka tebi i kaže: “Pogledaj, molim te, ove budale!” sa izrazom lica i držanjem kao da nikada u životu ne bi ni pomislio da bi ti mogla budeš jedna od tih “budala” sa tako površnim interesovanjima. A zamisli da čak pritom doda i da je ponosan na tebe što ti nisi takva!
Kako bi se osećala u tom trenutku? Iako te je suprug zapravo pohvalio time što je pokazao da misli da si “iznad” pomame za krpicama na sniženju, da li bi se zaista osećala prijatno? Jer, ako bolje razmisliš, on ti je istovremeno pokazao i da te ne poznaje dovoljno dobro, ali i da mu se prava ti možda i ne bi toliko svidela – njemu se očigledno sviđa ona idealizovana verzija tebe koju je kreirao u svojoj glavi – koja ne mari za crni petak niti bi se zbog jedne haljine gurala u onoj gužvi. Ali ta idealna žena – nisi ti, i zato vas te njegove reči ne približavaju, već udaljavaju jedno od drugog. Pritisak njegovih očekivanja možda bi te čak uterao u laž, ako se ne bi usudila da mu priznaš gde si bila zbog straha od njegovog razočarenja. Ili bi se osetila nedovoljno vrednom i voljenom onakva kakva jesi. A možda bi i pomislila kako je on u stvari ta naivna “budala” koja nema pojma o ljudima oko sebe i živi u nekom svom idealnom svetu.
A sad zamisli koliko često mi to isto radimo svojoj deci, i to iz najbolje namere – da u njima vidimo samo ono dobro. A onda se ta idealizovana slika deteta ispreči između nas i našeg ne tako idealnog deteta, narušavajući našu povezanost. Prepoznajemo je po odbrambenim frazama, od kojih su najpopularnije: “Moje dete to nikada ne bi uradilo” i “Nije on/a to namerno”.
Ukoliko si uspešno prošla kroz gornju “vežbu” sa Zarom, nije ti teško da zamisliš kako se oseća to dete, koje je recimo vrlo svesno da je namerno podmetnulo nogu i saplelo druga koji je razderao koleno (zato što je na primer htelo da se dokaže pred društvom), a čiji roditelj dođe u školu i kaže “Moje dete to nikada ne bi uradilo” (a čime je prećutno rekao “Samo neko užasno dete bi to uradilo”)?
Naravno da je ono kratkoročno zadovoljno što se izvuklo od kazne, ali na duži rok, ono primećuje i oseća da ga roditelj ne vidi i ne prihvata onakvim kakvo jeste, što negativno utiče na njegov osećaj lične vredosti. Da bi zadržalo pozitivnu sliku o sebi, razviće strategije ignorisanja svega onoga što se u nju ne uklapa, a kako bi je zadržalo kod roditelja – pribegavaće laganju. Što je još gore, naivnost roditelja može da kod deteta izazove i osećaj nesigurnosti – kako da sebe poverim nekome koga i dete može lako da prevari?
Naravno da loši postupci deteta ne definišu dete, i da iza svakog “namerno” zapravo stoji neka emotivna potreba – kao što je u gornjem slučaju – to recimo potreba da se oseti prihvaćenim od vršnjaka na jedini način na koji trenutno ume. Ali jedno je biti roditelj pun razumevanja, a drugo je biti naivan i nespreman da vidiš te manje anđeoske strane svog čeda, koje uvek postoje, jer su sastavni deo ljudske prirode. Empatija je upravo to – sposobnost da razumemo iskustvo druge strane, što znači da, umesto da nosimo ružičaste naočare, budemo u stanju da jasno vidimo da je naše dete sposobno da uradi i nešto što smatramo ružnim, i da to uradi “namerno”.
“Termin “empatija” se obilato koristi za razumevanje tuđih “dobrih” osećanja, ali zapravo bi trebalo da ga primenjujemo za razumevanje punog spektra emocionalnih iskustava, uključujući i agresiju, neprijateljstvo, sebičnost,” piše psihoterapeut Džonatan Šedler. Time što imamo razumevanja samo za “fina” osećanja, šaljemo detetu poruku da je njegov drugi deo ličnosti neprihvatljiv i da ga treba ignorisati. Time podstičemo dete da iskrivljuje sliku o sebi, negira i odbacuje velike delove svog iskustva, i našu ljubav zapravo uslovljavamo otuđivanjem deteta od sebe, objašnjava on. Naravno, za pravu empatiju je potreban jedan preduslov: da bi smo mogli da vidimo tu drugu stranu detetove ličnosti, moramo prvo biti u stanju i da vidimo i prihvatimo i svoje mane, primećuje Šedler.
Da, deca mogu da rade ružne stvari, zato što naše emocije, i “fine” i one manje fine, često preuzimaju kontrolu nad razumom. Detinjstvo je carstvo impulsa, i odrastanje je proces tokom kog učimo da ih sve uspešnije zauzdavamo. Nikada u tome ne možemo sasvim da uspemo – inače Zara ne bi mogla da prodaje tolike haljine kupoholičarkama. Ali, čak iako smo svesni koliko se i mi odrasli teško nosimo sa njima, umemo to da zaboravimo kao roditelji. I onda očekujemo nemoguće, jer umesto svog deteta vidimo idealnu sliku koju smo kreirali u svojoj glavi, pa svako nepoželjno ponašanje deteta tumačimo kao rezultat neznanja, i krećemo da mu ispočetka “objašnjavamo” kako na primer nije lepo saplitati drugare (kao da dete to već ne zna). Ili se nad tim ponašanjem čudimo i zgražavamo (Kako si mogao? Odakle ti ideja? Šta je sa tobom?) pokazujući da ne možemo da razumemo i prihvatimo taj deo njihove ličnosti.
Kako se onda nositi sa situacijama kada naša deca rade stvari koje nas izbacuju iz ravnoteže? Ako prihvatimo da su ružni postupci deo ličnosti našeg deteta, zar time ne ohrabrujemo njihovo ponavljanje? Ne, zato što možete nešto razumeti, ali istovremeno to ne dozvoljavati. “Razumem da si hteo da budeš zanimljiv pred drugarima, svi mi želimo da budemo prihvaćeni, ali ako to nastaviš da radiš na taj način desiće se to i to,” je daleko delotvornija reakcija od dosadnog popovanja o tome kako to nije lepo, ili zgražavanja u stilu “Kako si mogao?!” Svakako, nije dovoljno ni samo zabraniti određena ponašanja – potrebno je pomoći detetu da razvije nova, da ona antisocijalna zameni prosocijalnim. Ali, ako poričemo detetove postupke kako bismo zaštitili našu idealnu sliku, kako da mu pomognemo da napravi promenu? U ovom slučaju, ako ne bismo hteli da prihvatimo da je dete zaista saplelo druga, ne bismo mogli da prepoznamo da mu nedostaje konstruktivan način da se izbori za svoje mesto u vršnjačkoj grupi, i sve naše taktike bile bi uzaludne – ono bi i dalje, uprkos kaznama i zabranama, pokušavalo da privuče pažnju na jedini način na koji ume.
Izvor: jovanapapan.substact.com
