Za knjigu „Tamo gde anđeli padaju“ Dorota Terakovska dobila je 1999. priznanje za Najbolju knjigu poljske sekcije IBBY (International Board on Books for Young People).
Devojčica se zove Eva, anđeo čuvar zove se Ave, a crni anđeo zove se Vea. Čvrsto vezani u ovom životu, čine neraskidivi triptih. Ave je čuvao Evu, Vea mu je oduzeo krila, a Eva pokušala da mu ih vrati čineći dobra, anđeoska dela umesto njega. Otkrila je šta su kamenovi spoticanja ili naknadne mudrosti i izmenila zauvek živote nekim ljudima oko sebe. Živela je intenzivnije i sadržajnije i brže i volela je svet jače i više samo zato što se kraj nazirao. Otkrila je da labudovi proizvode muziku lepetom krila, nalik orguljama i da je prirodna forma najsavršenije lepote dar majke prirode. I da ne gubi od svoje lepote ni onda kada je umetnici nazivaju kičem. Toliko je stvari koje vredi videti za života. I neposredno saznati. Kakav zvuk stvaraju stopala slonova dok trče po afričkoj savani? Kakve su boje flamingosi uživo? Da li se nešto menja u svetu ako čovek zvani Jan, umesto da otkriva naučne tajne, otkrije istinskog boga kroz istraživanje tajni prirode?
Аnđeli čuvari, kaže Dorota Terakovska, postoje. I čuvaju tebe, mene, umetnike, skitnice, naučnike, beskućnike, filozofe, a najprilježnije sasvim malu decu. Njima se i prikazuju, s vremena na vreme, te treba obratiti pažnju kada dete priča sa„zamišljenim prijateljem“ na ono šta priča. Tako bar kaže Dorota. A za to što kaže u knjizi „Tamo gde anđeli padaju“ dobila je 1999. priznanje zaNajbolju knjigu poljske sekcije IBBY (International Board on Books for Young People).
Radovi Dorote Terakovske mogu potpasti pod žanr fantastike. Takođe su blizu žanru savremene bajke, u kojoj se lik na neki način transformiše, bilo odrastanjem, begom od stvarnosti putem snova, mentalnom bolešću, delirijumom ili meditacijom. Njeni svetovi su puni magije i tajni, njene priče naseljavaju paganski bogovi, veštice, crne mačke i anđeli.
„Verujem u sveprisutnost magije, u usud i sudbinu. Verujem da kada sudbina podari nešto levom rukom, desnom rukom nešto oduzme. Zato se moje knjige ne završavaju sa: „Živeli su srećno do kraja života.“ Ne postoji sreća do kraja života, ako mene pitate. Najsrećniji završetak moje knjige je pitanje: možda će ovo uspeti? Ali, opet, možda i neće?“
Пазите на овакве књиге. Ове књиге су препуне антихришћанских ствари и мишљења и наносе штету деци која читају ово. Родитељи нека добро размисле шта купују деци.