Nije bezuslovno dobar roditelj onaj koji voli svoje dete i koji se odriče ovoga ili onoga da bi tom detetu kupio ovo ili ono, da bi ga iškolovao, da bi mu napravio kuću, kupio stan, kola… To skoro da može svako. Ili je bar do skora mogao.
Piše: Negoslava Stanojević
Moja prijateljica ima prijateljicu koja ima samo nju i može da računa samo na nju- nema rešeno stambeno ni egzistencijalno pitanje, nema roditeljski dom u koji može da se vrati, nema uticajne prijatelje koji je mogu nagurati bilo gde da za bilo koje pare rinta, ako treba i od jutra do sutra kako bi se bar osećala bolje nego što se oseća sada kada je bez posla.
Ima ona, doduše, i struku i zanat i minuli rad, da ne kažem biografiju, kojom se može podičiti. Ima znanje- danas kada sve ima ne Guglu malo kome potrebno, iskustvo- danas kada je što si nesposobniji to si podobniji, rezultate- danas, kada nikoga nije briga šta si i gde si bio i šta si u-radio.
Nedavno, kada je čuo, i to ulepšanu verziju priče o tome gde je sada (ulepšanu u tom smislu da je prećutala najgore), njen kolega iz prošlosti je zaplakao. I sam ponudio da joj pomogne, znajući njene kapacitete, koliko sutra. Posle nekoliko takvih “sutra” prestala je da ga poziva.
Silovanje roditeljskom ljubavlju
Predlagala sam joj nekoliko ideja za angažovanje o kojima sam saznala na netu i za koje znam da bi joj pomogle makar za period dok se ne snađe, dok ne stane na noge. Svaku je dočekala, ne mogu reći s odbijanjem, ali s desetinama razloga opravdanja i obrazlaganja zašto to nije za nju i zašto ona ne veruje da baš tu ne bi džabe gubila vreme i zašto…
Na kraju današnjeg višesatnog telefonskog razgovora, kada je istrošila sav mogući arsenal opravdanja za neprihvatanje čak i da razmišlja na ideju tuitu, nešto se prelomilo u njoj i onda je rekla:
“To je zato što ja ne verujem u sebe. Što ne volim sebe onoliko koliko bi trebalo. Što me nisu naučili da držim do sebe i da pravilno vrednujem sopstvenu vrednost.”
A biografija- OVOLIKA!
Nema toga što ona nije mogla da uradi i gde ona nije mogla da stigne- u ona normalna vremena kada se znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Kada su te rezultati postavljali na mesto koje ti pripada.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Iskrena ispovest mame: Evo kako je zaista kad imate jedinca
Piše: Martina Friganović U jednoj od prošlih kolumna pisala sam o svojoj odluci, još uvijek ne definitivnoj, da ostanem na jednom djetetu. Dok još uvijek promišljam i razmišljam o eventualnom...
Kafić ili dečiji vrtić?
Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće,...
Kad čujem rečenicu „MENE MOJA DECA NE LAŽU“, moj regularni pritisak 90/60 skoči na 140/90!
DECA NE LAŽU! Koliko puta ste u životu izgovorili ovu rečenicu? „MENE MOJA DECA NE LAŽU!“ Nekad s naglaskom na „mene“. Nekad s naglaskom na „moja deca“. Ali, da ne...
Mama kako uvek znaš da li je to pčela ili muva?!
Jovana Bila Dubaić Dečija radoznalost Deca su po prirodi radoznala. Postavljaju milion pitanja na sat. Često nam je to dosadno, a smišljanje odgovora naporno. Ali, važno je da ne sputavamo...
Nema komentara.