Klackanje između dva ekstrema
Tako je samo u okviru jedne generacije Nemaca došlo do promene mišljenja. I dok sam ja kao mlada majka naučila reč „nemajka“ jer sam ubrzo posle porođaja ponovo radila svoj posao, danas se na majke koje su sve vreme posvetile deci – bar u velikim gradovima – gleda iskosa. Čemu uvek ti ekstremi? Zašto se ovde tako malo tolerišu individualne odluke koje ne odgovaraju nijednoj normi?
Nemci ne samo što su zaljubljenici normi, oni su poznati i po svojoj ljubavi prema redu i poretku. Sve mora biti uređeno. U to spada i tiho ponašanje u javnosti, što se, kako izgleda, očekuje i od dece. Nigde drugde ne vidim toliko namrštenih obrva kao kada u ovoj zemlji neko dete počne da urla u tramvaju. Odmah se vadi cucla. Pošto su oba moja deteta od samog početka sa gađenjem odbijala cuclu, uvek sam vozila automobil kako bih izbegla neprijatne situacije u gradskom prevozu.
Onaj ko misli da deca bar na dečjem igralištu imaju pravo da galame, varaju se. Do 2011. su zvuci iz obdaništa i sa dečjih igrališta mogli da budu proglašeni za štetno delovanje na okolinu i sudski zabranjeni.
Nemačko društvo se baš ne trudi da olakša život nama majkama. I pored toga, većina parova ne dozvoljava da im se uništi želja da dobije potomstvo, što je, opet, kobno. Jer, kao većina nikako ne možemo da dospemo pod okrilje zaštite manjina. Kolike je kritike samo morao da istrpi zeleni političar Vinfrid Krečman kada se jednom usudio da pohvali klasičan brak, iz kojeg još uvek nastaje većina dece. Poslužio se klasičnim repertoarom desničarske homofobne propagande, napisao je jedan komentator Tagescajtunga.
Bez dece da bismo spasavali svet?
I neki iz mog esnafa vrše propagandu protiv dece. Tako jedna kolumnistkinja Špigela onlajn najpre opisuje probleme u Evropi: „Zakrčene ulice u Londonu, nedostatak stanova u Berlinu, nezaposlenost u Italiji“. Da bi potom optužila Evropljane da i pored toga što je Zemlja prekrcana – rađaju decu. Njen predlog za rešenje: da se heteroseksualni Evropljani uzdržavaju od razmnožavanja, a da homoseksualni parovi usvajaju decu iz Afrike.
U istu tikvu duva i poslednji izveštaj Rimskog kluba. Autori se zalažu da se ženama koje su rodile samo jedno dete da premija od 80.000 dolara. Da se razumemo: nisu li žene u industrijskim zemljama pogrešna adresa na koju treba da se obati onaj ko hoće da kontroliše prenaseljavanje sveta? Ili sve ovo treba da bude samo kasna rehabilitacija kineske politike jednog deteta po bračnom paru?
Izvor: Dojče vele
