„Ne, mama, ne mogu. Ti to uradi!“

Da li vam se desilo da vaše dete zahteva da radite stvari umesto njih, iako to mogu da urade sami?

Na primer dete potpuno samostalan kada koristi toalet u školi. Međutim, kod kuće insistira da mu tata ili mama skinu i navuku pantalone, iako to može da uradi sam.

Ovo je česta dilema u porodicama: dete može da funkcioniše nezavisnije i samopouzdanije, ali to ne čini jer mu roditelji rade stvari koje može da obavi samo, čime se stvara obrazac koji se nastavlja.

Zašto se dete ponaša drugačije u školi i kod kuće?

Razlog za razliku u ponašanju u različitim sredinama leži u tome kako deca formiraju svoja uverenja o sebi i svojim sposobnostima na osnovu prirode odnosa i očekivanja koja proizađu iz tih odnosa.

U školi, učitelji postavljaju jasna, uzrastom odgovarajuća očekivanja koja deca treba da ispune. Njihova misija je da pomognu deci da razviju veštine i samopouzdanje kako bi se uspešno pripremila za osnovnu školu i samostalno funkcionisala. Učitelji ne rade umesto dece ono što ona mogu sama; umesto toga, postavljaju granice i stvaraju prilike za razvoj tih veština. Tako deca sebe i vide kao nezavisnija i sposobnija sa učiteljima (ili drugim starateljima koji postavljaju slična jasna očekivanja) nego u situacijama gde odrasli obavljaju stvari za njih koje su zapravo sposobna da urade sama.

Pročitajte i: Da li odgajate razmaženo dete

Rešenje problema

Postoji više načina da rešite ovaj problem, Savetujemo da pokažete detetu kako da obavi stvari samostalno, te da mu naglasite da mu više nećete pomagati jer vrlo dobro znate da je sposobno da to uradi samo. Ovo ne treba da zvuči kao osuda, već je cilj da detetu ulijete samopouzdanje i da mu pokažete da verujete da može i samo.

Recimo mižete reći detetu da jako puno zajedničkog vremena gubite kada vi radite stvari umesto njega, a zapravo možete mnogo kvalitetnije provesti to vreme nakon što to obavi sam. Nabrojte mu neke zanimljive zajedničke aktivnosti koje možete raditi nakon što obavi svoj zadatak sam. Ako uzmemo prethodno navedeni primer recite detetu da više nećete ulaziti sa njim u kupatilo jer je korišćenje toaleta njegov zadatak. Objasnite mu da ćete na taj način uštedeti mnogo vremena, pa ćete moći da dodate to vreme u neku drugu zajendičku aktivnost. Predložite detetu konkretnu aktivnost ili mu dajte da izabere, recimo čitanje knjige ili duža šetnja u parku.

Normalno je da dete ovo u početku odbija, čak i da preti da će prestati da ide u kupatilo. Bitno je da ne reagujete, jer predlaganje da ide u kupatilo u tom trenutku obično dovodi do jačeg otpora. Dete će se neko vreme držati svog stava, ali kada vidi da roditelji ne reaguju i da se drže granica bez ikakve pompe, na kraju će početi da obavlja sve samostalno. Dete će u početku biti ljuto, pa se suzdržavajte kritikovanja, jer je to ponašanje bezopasno i brzo će proći. U ovim situacijama dete samo pokušava da izazove reakciju. Pa je bitno da je ne dobije i da ne popustite jer ćete u tom slučaju samo  pojačati neželjeno ponašanje.

Nakon nekoliko dana ili nedelja dete će početi samostalno da obavlja stvari i kod kuće, baš na isti način na koji to radi u školi. Da izgradnju nezavisnosti ključno je postavljanje granica i podsticanje samopouzdanja. Dok činjenje „usluga“ detetu može samo naškoditi.

Pročitajte i: Marija Montesori o izgradnji volje kod dece