Nema veze da li pakujemo torbe za more, selo, gradsku plažu, kampovanje. Bitno je da ih pakujemo zajedno i da brojimo koliko još puta treba da spavamo do polaska

Neko mora prvi početi i objasniti sebi i svom detetu šta je u životu stvarno bitno, a šta nam je nametnuto kao pogrešno... piše Biljana Vasić, profesor srpskog jezika

Letnji raspust je mitski pojam u školskom životu svakog deteta. Jer on ne predstavlja samo odmor od školskih obaveza i domaćih zadataka, napetosti zbog ocena i kontrolnih vežbi, već se u svesti deteta šiti kao horizont neograničenih mogućnosti, obećanja, nadanja. Raspust je sloboda i širina, jutro u kome se probudiš ustreptalog srca, srećan pred danom koji dolazi.

U toku raspusta se dešava i godišnji odmor. Ali ne za svu decu. Samo za onaj manji broj njih čiji roditelji to mogu da priušte svojoj porodici. Jer naša deca su siromašna. Ona nemaju godišnji odmor kao putovanje i avanturu. Njima ostaje samo raspust. Tešiće se da je i to dovoljno, ali nije, i ne treba da bude.

Sugerisano nam je kroz različite vrste poruka da je godišnji odmor i boravak na plaži čist luksuz i bes, traćenje dragocenog vremena koje može korisnije da se potroši. Na taj način relaksiran je bes ili očaj roditelja kojima je to zaista luksuz. Oni moraju da zarade za goli život, moraju smisliti kako da prežive, moraju odgovoriti deci zašto je za njih putovanje nemoguće i tražiti izgovore kako bi sačuvali elementarno dostojanstvo. Tada je argument žrtvovanja za dete veoma koristan. Ili jedini mogući. Zato što je zapravo istinit.

Roditelji najvećeg broja dece moraju mnogo da rade za male pare, sa svakodnevnim mačem neizvesnosti iznad glave, jer i to malo može da nestane. Oni će se odreći svega da bi svom detetu priuštili sve. Tako će deca hodati u modernim patikama, sa savremenim telefonima, jer treba da imaju svest kako nisu gori od drugih, čiji roditelji takođe nemaju, ali će se snaći. Roditelj će navlačiti kratko ćebe svojih prihoda, spajati krajeve kartica i dozvoljenih minusa, praviti akrobacije, ali će detetu platiti svaki hir koji zajednica propisuje. A zajednica je odavno počela propisivati sve više standarde i procenjivati status pojedinca na osnovu materijalnih stvari kojima je okružen. Što je siromaštvo veće, to je dublja potreba da se okitimo simbolima prestiža.

Raspust je sloboda i širina, jutro u kome se probudiš ustreptalog srca, srećan pred danom koji dolazi.

I tako dolazimo u stanje apsolutnog licemerja. Radimo za dete do iznemoglosti, odričemo se svega, kupujemo mu bezgranične količine odela i igračaka, a dete je za to vreme samo. Samo je i kada posle takvog posla dođemo kući jer smo izmoždeni i neupotrebljivi. Samo je i kad mu platimo preskupu rekreativnu nastavu na nekoj planini u vansezoni tešeći se činjenicom da bar ono putuje kad ne možemo mi. Licemerni smo jer smo ostavili sopstveno dete da bludi po kući prepušteno samo sebi, da oseća grižu savesti jer se roditelj satire, zato što smo upali u začarani krug lažnih vrednosti.

Detetu je potrebna samo ljubav, toplina, ušuškanost porodice. I godišnji odmor. Sa roditeljima. Sve do vremena kada mu društvo vršnjaka počne bivati važnije od porodice.

To letovanje počinje još od momenta planiranja kada se zamišlja gde će se sve otići i šta će se doživeti. Kada dete počne da računa koliko još noći treba da spava do polaska. Kada se pakuju koferi i bira sve ono što je potrebno jer ne sme ništa da fali. Kada se seda u kola, najčešće u zoru. Kada se usput jedu sendviči i mrvi po sedištu, a sok se uvek prospe. Kada se konačno stigne posle bar tri svađe. Pa se pakuju stvari u nepoznatim ormarima i žuri na plažu, a roditelji kažu: samo da popijemo kafu. I to ne može da se dočeka. Kada nastupe dani lepote i radosti. A onda počne da se bliži povratak, pa se i tome raduješ. Jer voliš svoju kuću i društvo iz ulice.

Ovakva letovanja smo zaboravili, a ona su bitnija od konfiguracije svakog telefona ili marke patika. Jer telefon se pokvari, patike se omale, a sećanja na ovakvo letovanje ostaju večno. Treba samo obrnuti točak vrednosti.

Foto: Freepik

I sad će svako reći kako ne može on sam tako raditi, kako ne može dozvoliti da njegovo dete bude izuzetak jer će se u razredu izdvojiti kao neko ko nema sve što treba da ima po zakonima ovog našeg izvitoperenog društva. Pa, neko mora prvi početi, objasniti i sebi i svom detetu šta je u životu stvarno bitno, a šta nam je nametnuto kao pogrešno. Izbor je lak. Dete ne treba da bude samo dok mi žongliramo u pokušaju da mu stvorimo iluziju monetarnog raja koji u kući važi samo za njega. Na zadovoljno telo se može obući i majica iz sekndhenda, može se učiti iz polovnih udžbenika, može se sve jednostavnije i jeftinije, samo se ljubav i toplina porodičnog druženja ne može kupiti ni zameniti ničim drugim.

Nemam nameru da ovim izlaganjem nabijam bilo kome grižu savesti ili produbljujem osećaj nemoći. Samo pričam na osnovu ličnog iskustva. Jer… u danima detinjstva, ja sam imala, pa nemala. Prvo sam saznala šta je radost porodičnog godišnjeg odmora, a onda je on, sticajem nesrećnih okolnosti, prestao da postoji, pa sam dva leta zaredom poslata na more sa đacima. Tako se to zvalo: ići na more sa đacima. Dečije letovalište, nekoliko nastavnika, stroga satnica, ulazak i izlazak iz vode na pištaljku, dizanje i spuštanje zastave uz himnu ujutru i uveče. Ne, nije mi smetao koncept ovog letovanja. Moja generacija je tako rasla. Smetalo mi je to što sam sama, što mi je najveća radost bila kada tokom ručka čujem kako imam telefonski poziv od kuće, pa trčim da se javim. Smetalo mi je to što, posle gašenja svetla, u spavaonici nastane pusti mrak i zima. Zato sam se vratila kući sa pola kofera suvenira koje sam opsesivno kupovala misleći kako ću obradovati roditelje. Jer mi je samo ta radost bila potrebna. Moji roditelji mi to nisu mogli platiti. A želeli su da bi ih savest manje grizla. Da bi detetu priuštili ono što je njima nedostupno. Samo… ljubav nema cenu.

Telefon se pokvari, patike omale, a sećanja na ovakvo letovanje ostaju večno. Treba samo obrnuti točak vrednosti.

Kao nosilac ovakvog iskustva nisam se nikad dala prevariti. Godišnji odmor je ostao zakon. Nema veze da li pakujemo torbe za more, selo, gradsku plažu, kampovanje. Bitno je da ih pakujemo zajedno i da brojimo koliko još puta treba da spavamo do polaska. Sve dok dete oseti da su roditelji dosadni i da će mu sa društvom ipak biti bolje.

Izvor: Biljana Vasić

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Zamislite da sa 75 godina shvatite da nikad niste plivali u toplom moru noću, ali sada je prekasno

Zamislite da imate 75 godina i shvatite da ste se sakrili iz straha da ste stvarni...

Ilija Brdar: Peške do Ostroga za pomoć sugrađanki

Ilija Brdar iz Novog Sada kreće na hodočašće od manastira Grgeteg do manastir Ostrog kao deo humanitarne akcije pomoći njegovoj sugrađanki

Koliko od 1. jula iznosi roditeljski dodatak za prvo, drugo, treće i četvrto dete?

Povećan je iznos roditeljskog dodatka za rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a novine važe za bebe rođene posle 1. jula

Sva deca lažu – a zašto ih ne treba kažnjavati za to?

Roditeljima uvek smeta kad primete da njihova deca lažu, ali znate li zašto oni to rade i kada zaista počinju da shvataju šta je laž?

“SHAPING FUTURES” – revija frizura mladih, talentovanih frizera

U saradnji sa “Školom za negu lepote” iz Beograda, prvi put u Srbiji je realizovana ovakva društveno odgovorna inicijativa

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img