Seksualna alhemija je termin koji ću koristiti umesto reči „seks”, jer mi se više dopada definicija seksualnosti koja prevazilazi ono što je Bil Klinton radio – definicija koja se ne zaustavlja na uskom repertoaru polnog odnosa, već obuhvata širi pojam erotskog uma, tela i energije. Govoreći o seksualnoj alhemiji, želim da razjasnim da ljubavne afere nekada sadrže seksualne odnose, a nekada ih ne sadrže, međutim, uvek su erotski nabijene. Kako je Marsel Prust opisao, za ljubav je odgovorna naša mašta, a ne ona druga osoba.[3] Erotika je takva da poljubac koji samo zamišljamo može biti jednako moćan i uzbudljiv kao sati i sati vođenja ljubavi. Uzeću za primer Šarmejn, pedesetjednogodišnju Jamajkanku zaraznog osmeha, koja je odlazila na ručkove sa svojim mladim kolegom Rojem. Ona tvrdi da njeno zabavljanje s njim ne kida njene bračne veze. „Tehnički, nikada nismo vodili ljubav. Nikada se ni dodirnuli nismo, samo smo razgovarali. Gde je tu varanje?” Ali svi znamo da uzdržavanje od seksa može biti jednako erotično kao i njegovo upražnjavanje. Žudnja ima koren u odsustvu i čežnji. Kada je malo pritisnem, ona priznaje: „Nikada nisam bila toliko napaljena! Osećala sam se kao da me dodiruje bez dodirivanja.” Šta ona opisuje nego seksualnu alhemiju? Bezazlen ručak može biti zaista vreo iako Šarmejn ima samo, kako Čeril Strejd (Cheryl Strayed) kaže, „sastanak na suvo”.[4]
„Nije se ništa desilo!”, glasi uobičajeni refren seksualnih bukvalista. Posle nekoliko pića na Ebinoj rođendanskoj žurki, njen kolega Dastin prihvatio je poziv da prespava kod nje. Kada ga je sledećeg dana njegova devojka Lija ispitivala šta je bilo, on je samo ponavljao tu rečenicu. „Dobro, kad već hoćeš da znaš, spavali smo u istom krevetu. Ali lepo ti kažem da se ništa nije desilo.” A ja se pitam kada se računa da se „nešto desilo”? Lija se u međuvremenu truje svojim sumnjama i pitanjima. Da li su bili goli? Da li je spavala u njegovom naručju? Da li je pomirisao njeno usnulo lice? Da li se mu se digao? Stvarno se nije ništa dogodilo?
Ove priče nose suštinsko pitanje – u mnogim ljubavnim aferama ima manje seksa nego želje: želje da se osetimo željenim, posebnim, da budemo viđeni i povezani, da dobijemo pažnju. Sve ovo nosi erotsko uzbuđenje koje čini da budemo živi, obnovljeni i puni energije. To je više energija nego čin, više zanesenost nego odnos.
Čak i kada dođe do seksualnog odnosa, odbrambeni sistem preljube impresivno vešto nalazi izgovore. Ljudi fantastično umeju da negiraju seks u seksu. Moja koleginica Frančeska Đentile (Francesca Gentille) sačinila je listu nekih od najmaštovitijih završetaka rečenice koja počinje sa: „Nije to bio seks jer…”[5]
„… nisam znao njeno ime.”
„… niko nije svršio.”
„… sam bio pijan/naduvan.”
„… nisam uživao.”
„… se baš i ne sećam detalja.”
„… je to bilo s osobom drugog pola, s kojim obično ne upražnjavam seks.”
„… nas niko nije video.”
„… smo bili obučeni sve vreme.”
„… smo bili delimično obučeni.”
„… mi je jedna noga bila na podu.”
Svi ovi izgovori se odnose na svet telesnosti. Sajber prostor nosi dodatno uzbuđenje. Da li je virtuelni seks realan? Kada gledate golu zadnjicu na ekranu, da li prosto slobodno lutate hramom svoje mašte, ili ste zakoračili u opasnu zonu prevare? Prema mišljenju mnogih, Rubikon se prelazi onda kada postoji interakcija – kada porno-zvezda postaje živa žena na veb kameri, ili kada golišave slike nisu na anonimnom Tumblr nalogu, već stižu na mobilni telefon od određenog muškarca. A šta je s virtuelnom realnošću? Je li ona prava ili zamišljena? Ovo su važna pitanja koja mi kao kultura postavljamo, bez definitivnih odgovora. Kako filozof Aron Ben-Zeev (Aaron Ben-Ze’ev) tvrdi: „Prelazak iz pasivne imaginarne realnosti u interaktivnu virtuelnu realnost u sajber prostoru mnogo je radikalniji nego prelazak s fotografija na filmove.”[6] Možemo raspravljati o tome šta je realno a šta imaginarno, ali alhemija erotskog je nepobitna.
Čak i ako se složimo da proširimo vizuru da bismo uključili raznovrsne seksualne forme, i dalje se verovatno nećemo saglasiti oko toga šta znače i gde pripadaju. Sve ove diskusije neminovno provociraju osetljivo pitanje o prirodi naše erotske slobode. Da li očekujemo da partnerova erotska ličnost pripada u potpunosti samo nama? Govorim o mislima, fantazijama, snovima, uspomenama, kao i o privlačenju, uzbuđenju i samozadovoljavanju. Ovi aspekti seksualnosti mogu biti lični i deo našeg suverenog sopstva – mogu postojati u našem ličnom tajnom vrtu. Ali neki ljudi sve što je seksualno gledaju kao domen koji se mora deliti. Saznanje da njihov partner masturbira ili da i dalje gaji osećanja prema bivšem partneru/partnerki, ravno je neverstvu. U tom smislu bilo kakav individualni izraz seksualnosti – realan ili imaginaran – predstavlja prevaru. Iz druge perspektive gledano, međutim, ostavljanje prostora određenom stepenu erotske individualnosti može da znači poštovanje privatnosti i autonomije, te je znak intimnosti. U mom višedecenijskom radu sa (bračnim) parovima primetila sam da su oni koji su najuspešniji u očuvanju erotske iskre u vezi upravo oni koji cene tajnovitost. Čak i ako su monogamni u ponašanju, shvataju da ne poseduju seksualnost onog drugog. Upravo je tajnovitost druge osobe ono što nastavlja da ih privlači i što ih vraća partneru, da bi i dalje otkrivali nešto novo.
Razgovor svakog para o erotskoj nezavisnosti mora biti deo jednog opširnijeg dijaloga o sopstvenoj individualnosti i povezanosti. U nastojanju da zaštitimo sebe od intimne izdaje, zahtevamo pristup, kontrolu i transparentnost. No, time rizikujemo da nesvesno uništimo upravo onaj prostor koji održava plamen naše žudnje. Vatri je potreban kiseonik.
