Oda svim ženama, a nije 8. mart

Piše: Jasmina Jovanović

U vremenima kada je ljudskost zanemarena i staromodna osobina, kada je čovek čoveku vuk, a žena ženi krvnik, kada su crne hronike pune vesti, rijaliti tuče i sablazni svakodnevne teme u prevozu i redovima u pošti, ne prođe ni dan da se ne zahvalim Bogu što poznajem toliko divnih žena koje su mi bile inspiracija, podrška, rame za plakanje, uteha i prijateljice. Danima bih mogla da pišem, i opet bih nekog ili nešto zaboravila… Zato neću pisati danima, pisaću dovoljno da vas podsetim da se okrenete oko sebe, da se prisetite svojih divnih žena, majki, drugarica, rođaka da ih ovih dana posetite, pozovete na kafu, kupite bombonjeru, napravite kolač ili  izvedete na pivo i da u inat svim govorima mržnje oko nas, proslavite ovo proleće i činjenicu što se poznajete i razumete…

Na prvom mestu, hvala tebi Majko, na najvažnijoj lekciji, onoj o požrtvovanosti. I to onoj, bezgraničnoj, jer si mi tako pokazala kakva ne treba da budem. Da koliko god deci dala, ona će smatrati da si trebala više, bolje, drugačije. Gledajući sebe kao dete, to sam shvatila. Iako si dala sve što si umela i mogla, ja sam ti dugo zamerala što nisi dala još više… svega… sve do onog trenutka kada sam i sama postala majka i shvatila da su i najzahvalnija i dobra deca, uvek u dubini duše makar malko nezahvalna… naći će već neku primedbu, smatraće da im je trebalo još nečega, još pažnje, još odeće, još putovanja, još podrške, još ljubavi… svega. Važna je to lekcija, najdraža moja, jer ću znati da uradim drugačije, da u silnoj materinskoj ljubavi i požrtvovanosti, ne zaboravim da volim sebe. Hvala ti, za sve… jer da bi voleo bezgranično druge, prvo moraš voleti sebe. I pričuvati se, što ti nikada nisi umela…

I tebi sestro slatka, hvala na lekciji. Nešto što nisam dugo smatrala vrlinom, i pogrešno  tumačila kao tvoju oholost i distancu, pokazalo se kao izuzetna vrlina. Tvoja lekcija o dostojanstvenosti je važna itekako… Dokle god se ponašaš kao kraljica, tako će te i tretirati. Iza leđa će ti možda zavideti, mrzeti te ili nešto slično, ali negde duboko u sebi poštovaće tvoje držanje poput kraljice, tvoju uzdržanost i dostojanstvo i tako se i ponašati prema tebi, puni strahopoštovanja. Uostalom, svi koji su ti bliski znaju koliko ljubavi ima u tvom kraljevskom srcu i tvojoj zamalo plavoj krvi. Hvala ti, i što si uvek spremno učestvovala u mojim ludorijama, čak i kada ti se nisu ni malo dopadale, i kada si na njih prevrtala očima, ali čak i tada si me sestrinski odano  pratila… Hvala ti i što si divna tetka mojoj deci, jer to je još jedna kraljevska osobina…

Hvala još jednoj Jeleni. Kumi. Onoj koja me je naučila da se smejem, jer je istrajala uz mene, tada malog mrguda kome je život bio suviše ozbiljan da bi se smejao. Ali, eto, tvoj vedar duh naučio me je, iako si čak i mlađa od mene, kako svet i sve što on priredi može da se gleda i sa duhovite strane, i da je u stvari najzdravije tako ga gledati. I dan danas, znam da će svaki susret sa tobom biti ispunjen smehom, pa makar onim našim satiričnim ako ništa drugo… Hvala ti, što si me svojim primerom naučila i kako se čuvaju tajne, jer si uvek umela da  slušaš, i podjednako dobro  i  da sačuvaš, sve što ti se ispriča. Hvala ti i za sve mladalačke ludorije koje smo ostvarile… i nadam se da će ih biti još…

Hvala mojoj babi Vukosavi, gruboj nepismenoj starici zbog koje umem da pružim ljubav, i da tepam, i da grlim one koje volim, jer znam kakav je bio njen život, i za koliko nežnosti uskraćen, jer to nikada nije umela… Znala je samo da radi, od jutra do sutra, i tim radom da da još jednu važnu lekciju, kad radiš prave stvari, nećeš imati vremena za pogrešne. Vukosava nikad nije znala šta se dešava po selu, nikoga u usta nije uzela. Nikada. Hvala ti hrabra moja, nadam se da si u rajskoj obitelji…

Hvala i mojoj tetki Mileni, onoj koja je znala da je tetka najvažnija institucija u životu deteta posle roditelja i koja je radila za nas stvari koje naši roditelji nisu stizali. Vodila nas na bazen i kada za to nije bilo para, danima kada smo sa đačkom knjižicom, sendvičima i breskvama mogli za male pare da ispunimo dane raspusta. Išla sa nama da krade kruške na letnjim raspustima, organizovala nam maskenbale i šminkala nas divljim trešnjama. Učila da plivamo i budemo dobri ljudi. Ali i jednu važnu lekciju… da svoju decu naučimo da rade. Sve da rade, i da u svemu vide lepotu i ljubav… i da su sitnice zapravo ona zlatna prašina koja pozlati i zarđale dane…

Hvala baka Bojki, 93/godišnjoj partizanki koja me je naučila da mogu sve. Da žene mogu sve. Da pobegnu iz zarobljeništva, preleže pegavi tifus, i da im iz promrzlih grudi nakon krvi krene mleko… Da je snaga volje iznad svega. Hvala ti, divna moja i što sam naučila uz tebe, one zime da ispletem, do tada komplikovane mi vunene čarape sa čuvenom švapskom petom… iako nam se naziv te pete uopšte nije sviđao…

I jednoj Snežani, hvala na lekciji koja glasi, da je ključna stvar za sreću da te zabole ćoše od Avale za tuđe mišljenje, i da će svet uvek da priča, ali da njihovom pričom ni njihovim mišljenjem nećeš moći da platiš ni kiselu vodu a kamoli račune. Teška je to lekcija, i po nekad još uvek moram da je obnovim. Ali, znaš me, stara sam ja štreberka…

Hvala strini Miliji, koja je svojim primerom vrednog hrčka pokazala da sve što uspeš leti da sakupiš, spakuješ u tegle, tavane, podrume, flaše, zamrzivače neće ostati neiskorišćeno… Zima će sve pojesti i popiti… Daleko je  iduća rodna godina.

Hvala mojoj koleginici, Alli koja me je naučila da hrana nije samo obrok za creva, već i utešiteljka, znak ljubavi i pažnje. Pored nje sam prestala da prezirem kuvanje (iako sam skoro svaki dan života svoga od kako sam postala majka kuvala, i ne volela što kuvam). Ona je znala da od bućkuriša koji kolege donesu, posle neke slave ili proslave, onako muški zbucano svašta sa svačim, napravi takav aranžman da ni sami donosioci nisu verovali da je to ona hrana koju su doneli. Njena ruska duša je umetnost primenjivala svakodnevno, a matematiku nosila u malom prstu… Spasiba, Aljona moja! Spasiba i što si mene  divljakušu hitrog i oštrog jezik naučila kako se ipak pitomim i blagim rečim sve lakše završi..

Hvala mojo Jadranki, što me je naučila primerom ono što ceo vek učim, bez da sam položila ispit. Da ne osuđujem. Jeste, najtežu lekciju si me naučila, nesvesna da me uopšte učiš, a tako se znanje najlakše prima. I uvek se setim tvog milog glasa, kada kažeš – Ako nemam šta lepo da kažem o nekome, neću ništa ni reći. I zaista i živiš, neprevaziđena u svojoj blagosti… Hvala ti na svim našim podeljenim ručkovima, poslovnim zadacima i ovoj za mene dragocenoj lekciji…

Hvala i Jovani koja mi je konačno utuvila da je čista kuća protraćen život. Lakše se diše otkad se ova lekcija savlada, hvala ti. I da je deci potrebno mnogo više blata, prašine, jurnjave i akcije nego što sam ja mogla da zamislim (A, mislila sam da moja deca  imaju toga previše). Hvala ti i za bezbroj lekcija o roditeljstvu, bezbroj knjiga preporučenih i poklonjenih i mnoštvo tema za pisanje, koje meni nisu delovale kao atraktivne, ali je tvoje uho u nekim stvarima iz mog života čulo dobru priču, i nije pogrešilo. Hvala ti…

Hvala i tebi Ivana, na primerima najdivnije ljubaznosti, gostoprimstva i srdačnosti koji greju dušu i pružaju primer. Jednom se rađa takvo čeljade, u to sam sigurna. I hvala dobrom Bogu, što eto imam tu sreću da te poznajem i budem ti drugarica. Hvala ti…

Hvala mnogim divnim ženama koje poznajem i o kojima bih mogla da pišem beskrajno, i da opet nekog zaboravim. Hvala vam što ste u ova smutna vremena ostale ono što žene i treba da budu,  ljubav, podrška, inspiracija, uteha, rame za plaknje, društvo za smejanje… ko zna šta sve još.

A, vi, drage moje,prisetite se svojih dobrih vila i pokažite im njihove super moći. Neka se lanac ljubavi pruži u beskraj, jer zaista zajedno možemo da osvojimo svet, ali ne na način, na koji je svet navikao da bude osvajan, već ovaj put sasvim drugačije…

Ko je tvoja dobra vila?

Izvor: Detinjarije.com