Nečitanje dobija razmere epidemije i sa sobom vuče posledice koje su dugoročnog karaktera jer čitati ne znači samo ispunjavati nastavnički hir i dobiti dobru ocenu. Čitanjem se stvara i formira jezička kultura i sposobnost da kažemo šta mislimo i osećamo, a to je proces koji se stvara dugo. I to je ugroženo. Često se dešava da učenik ne može da ispriča ni naučenu lekciju. Kaže: sve znam, ali ne znam da kažem.
Pričanje o događajima se svede na par rečenica bez prave logične veze i uviđanja šta je tu bitno, a šta ne. Analiza književnog dela se često svede na nastavnički dijalog ili nastavnik ambiciozno postavlja pitanja sa željom da decu provede kroz književno delo, ali sam i odgovara na njih, jer ga sa druge strane dočekuje muk. I kada imaju stav o nekom problemu, učenici vrlo teško ili nikako izlažu svoje mišljenje jer nemaju reči.
– E, brate, bilo je ono.
– Ne mogu da verujem.
Ono je postalo univerzalni izraz za neki događaj, doživljaj, pojavu, emociju… Ne mogu da verujem je odgovor koji blokira pitanja koja bi iziskivala nastavak razgovora. Ova rečenica je tačka u komunikaciji. Upuštanje u pojedinosti, značilo bi smaranje. Odatle i potreba da se poruke na mobilnom ili četu dopune sve većim brojem gotovih sličica, pa je osmišljavanje emotikona postalo unosan biznis. Jezik počinje da nam klizi unazad na civilizacijskoj skali počinjući da se vraća slikovnoj formi.
Kul, vrh, ekstra su najviše što može da se dobije kao opis nekog stanja, raspoloženja, opisa. Satiričar Radivoje Bojičić kaže: Sedim u podnožju Himalaja i gledam gore: vrh, brate.
Istraživanje beogradskog Instituta za psihologiju pokazuje da prvaci prave rečenice od svega jedne ili dve reči. Na kraju osnovne škole učenici u svakodnevnoj komunikaciji koriste fond od svega 150-200 reči.
Situacija nije mnogo bolja ni na kraju srednje škole jer ne postoje mehanizmi koji će
unaprediti njihovu govornu kulturu. Govor počinje da liči na internet prepisku koja teži ekonomičnosti. Stvaraju se i nove jezičke konstrukcije.
Evo nekih interesantnih izraza sa kojima ćemo se često sretati:
– Mozga bez, blama bez, kinte bez,
– Za kod kuće, za u busu, za pred ispit,
– Hajdovati, mjutovati, četovati, iskočiti nekome na fejsu,
– Film je vrh, ili vrh vrhova, ili vrh svih vrhunskih vrhova,
– Presavršen, prelepota, prekul,
– Šalio me, izdominirao me..
Formira se neki novi govor, što ne bi ni bio tako veliki problem ni novina u razvoju jezika, kada taj govor ne bi kočio, onemogućavao i obesmišljavao komunikaciju u jednom širem smislu. Istina je da je svakodnevna komunikacija, pre svega, potreba da se informacija razume ili prosledi. Međutim, čovek ima potrebu i za višim nivoom komunikacije, ima potrebu da objasni šta misli, oseća, ispriča šta se desilo ili u tehničkom smislu izloži kako nešto funkcioniše. Za to su potrebne reči, a naši đaci ih imaju sve manje i to im stvara probleme, ne samo u izradi pismenih zadataka, nego i u usmenom odgovaranju na časovima drugih predmeta, a stvaraće problem i u životu, iako oni to ne mogu sad videti ni proceniti. Jedini način obogaćivanja rečnika je čitanje knjiga, stripova, novina, bilo čega.
Osim na jezik, čitanje utiče i na formiranje etičkih stavova, estetskog ukusa. Udubljivanjem u književno delo ili proživljavanjem sudbina junaka, delujemo i na svoj svet, doživljavamo katarzu ili sebi objašnjavamo neke zapletene duševne procese, tumačimo, pitamo se, iznenadimo se… Otkrivamo paralelni svet mimo sebe, poredimo se sa sudbinama, osećanjima i razmišljanjima drugih. Uočavamo istorijske procese i ulogu ljudi u njima, shvatamo ko smo, zašto smo i gde smo. Iako čitalačka strast nije određena godinama, proces upoznavanja sebe je, pre svega, imanentan mladim godinama, periodu kada se u svet ulazi i traži mesto i pravac.
Ne postoji mlad čovek koji nije uronjen u sebe u konfuznom pokušaju da protumači i unutrašnji, i svet koji ga okružuje. U traganju za smislom i određenjem, on kopira svoju okolinu, usvaja sociološke stavove svoje zajednice, poseže za literaturom, muzikom, filmom. U današnje vreme, kada su mnoge vrednosti dovedene u pitanje i kada se sa televizije i interneta neselektivno nudi sve, pitanje odabira prave lektire postaje još značajnije.
Hoćemo li dozvoliti da odnos prema školi, znanju i poštenju naše dece formira Nušić ili zvezda rijaliti programa?
Da li o pitanju upornosti, izdržljivosti, samoodržanja i vere u sebe želimo da uče od Robinzona ili iz Survajvera? Ljubav: Vendi i Ceca, ili Rakić i Crnjanski. Hoćemo li ih pustiti da o rodoljublju uče od Baje Malog Knindže ili od Ćosića? Ako se predamo, svesno ćemo ih prepustiti čarima današnje instant kulture i surogat vrednosti, gde se sve lako uči i gde je sve dozvoljeno, gde se ne govori, nego natuca u oveštalim frazama: ostaviće srce na terenu, suze će im teći na gore, 39 sa dva će biti emotivna ekstaza.
Nameću im se kao vrednosti prostakluk, legalni lopovluk, sumnjivi moral. Evo
nekih popularnih primera:
„Za tebe bila sam ja /u gradu drolja poslednja/i sve sam pristala ja/samo da bih s tobom ostala. Ti propadaš, ti propadaš/jer se opijaš/ti propadaš, ti propadaš/jer se drogiraš. Pristala zauvijek sam ja/kraj tebe biti robinja/i ona kap iz oka/što teče kad si drogiran.“ (Minela Stojaković)
„Za moje dobro gazi me/ne daj da život mazi me/za moje dobro muči me/da budem loša uči me/ako me voliš rani me/i pusti da ti vratim ja/jer samo dobrim curama/uvek se ružno dešava.“ ( Tanja Savić)
„U minut do dvan’est otopi se led/ upala mi najzad sekira u med/puna mi je glava tipova što guše/umreće od muke zlobne sponzoruše. Sad si negde tamo samo grešnik i broj /zauvek ćeš biti meni drag i moj/zgrešio si nešto nekim moćnicima/ ali imponuješ običnim ljudima.“ (Vendi)
Na forumima se ovakve rime shvataju i primaju na sledeći način:
(citirano bez ispravke)
„ceca je jedna i nijedna se nerodi ja je obozavam i znam skoro pa sve pesme njene i veoma sam zadovoljna, i veoma se cesto pronalazim u njenim pesama…. nemam reci kao sto sam rekla jedna je CECA..!“
„Ceca je idealna . Coll su joj sve pjesme, odusevljava me kao njenog obozavatelja.“
Dela klasične literature se razumeju ovako:
Nečista krv: „Tipa ožene starijom ribom. On provali da je njegov ćale ziguje, što ga ubaci u bedak. Cela knjiga je seks, samo tako.“
Romeo i Julija: „Romeo i Julija su Žabari iz Verone i oni se smuvaju. Međutim, matorci su im veoma zeznuti i uopšte se ne gotive jer rade isti biznis, ali su u različitim ekipama (kao Verona i Kjevo). Strah im je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. I tako na 50 strana oni kao nešto kriju i jedno drugom pričaju kako se vole. Na kraju, jednom prilikom upadnu u loš trip i roknu se.“
Često se vodi polemika o izboru školske lektire. Govori se o zastarelosti programa i potrebi da se uvedu novi naslovi, i tu nije ništa sporno. Nije se estetsko – književni točak zaustavio na polovini prošlog veka. Postoje novi, savremeni autori, deci bliskiji, a po književnim dometima ravni slavnim prethodnicima. Hari Poter ili Gospodar prstenova, Kueljo ili Murakami nisu loš izbor i to što ih nema u školama pokazuje svu tromost našeg školskog sistema. Ipak, ne smemo dozvoliti da nestane sve ono vredno što čini sadašnju lektiru.
Učeničko (i ne samo učeničko) odbijanje da pročitaju bitna dela klasika vodi negiranju umetničkog i estetskog uopšte, poništavanju tog dela svetske kulturne baštine. Ako nam ne treba Tolstoj, ako je on dosadan i prevaziđen, onda nam ne treba ni Mikelanđelo, ni Gaudi, Dilan, Skorceze, a Mocart će ostati poznat po čokoladnim kuglama i muzici za mobilni.
Deca nisu svesna šta gube kada odbijaju da čitaju. Kada shvate, biće kasno. Moramo ih prevariti i navesti da čitaju. To jeste za njih napor i svakako im je potrebna i disciplina i trening da postignu čitalačku formu, ali šta je nagrada… Ako im nagrada postane vidljiva i dopadljiva, možemo se nadati uspehu.
Odlomak iz priručnika „Lektira ne mora biti dosadna“ Biljane Vasić.
